U Vranju se narod ne okuplja spontano ni kad im je ceo grad raskopan, ni kada su im deca gladna, ni kada im život od toga zavisi. Letargičan i dobar narod koji se vodi onim “ćuti i trpi, može i gore”. Mitinguju jer moraju, dočekuju predsednike od Tita do Vučića, jer takav je red, a i da se ne zamere nikome, ali to je na moranje, pa se ne računa.
U Vranju se narod nikada nije pobunio ni za koga i ni za šta, Kalimero bi se utopio u ovoj sredini i digao ruke od svega.
I zbog toga sam bila iskreno zbunjena brojem ljudi koji su došli da mitinguju i pruže podršku Dejanu Nikoliću Kantaru, dok je trajalo ročište gde je on bio jedan od okrivljenih.
Došao neki narod, nervozni, ljuti i hoće da se izbore za pravdu, kažu da čovek nije kriv i greota je da vene u zatvoru tako nevin, pa je odjekivalo centrom grada “Pravda za Kantara”, pravda za još dvojicu optuženih nije bila na dnevnom redu.
U ovom istom sudu godinama se odvijao proces protiv dvojice lekara kojima se stavljalo na teret da su nesavesno obavljali posao, te je u Bolnici umrla devojčica. Pratila sam taj proces podrobno. Mučno suđenje ne znaš da li je teže roditeljima ili tim lekarima koji su sudeći po krajnjem ishodu suđenja pogrešili, ali u nijednom trenutku nije bilo reči o tome da su svesno hteli da dete umre.
Nikada, za deset godina procesa, niko, ali nikada nije došao ispred suda i rekao “pravda za roditelje” koji žele istinu ili “pravda za lekare”. Čak osim novinara ni javnost nije pokazala neko posebno interesovanje iako su suđenja bila otvorena za javnost.
Tako da je onaj performans u želji da se zadovolji pravda u Vranju za mene bio toliko šokantan iz više uglova. Prvi i najvažniji, čemu to? Drugi ne manje važan okretanje glave pripadnika policije, treći možda krajnje nebitan jer je nedokaziv, a to je, da se želja kod ljudi da se bore za pravdu plaćala, onoliko koliko i glasovi u Neradovcu, gde su Mađari briljirali na izborima (ko razume shvatiće).
Suđenje je proteklo kao i mnoga druga koja sam pratila baš u toj sudnici namenjenoj slučajevima koji izazivaju pažnju javnosti. Sudija je uspela da očuva dostojanstvo suda, advokati pokazali poštovanje i kulturu, sve ostalo je postupak koji ne želim da komentarišem.
Na kraju, borci za pravdu su se razišli, okrivljeni vraćen u pritvor, oštećene nastavile da žive u strahu i vode svoju borbu.
Meni je i dalje u glavi dilema šta je to što pokreće narod da izrazi neki vid nezadovoljstva i pokaže nezadovoljstvo. Ko su ti ljudi koji su želeli da pokažu snagu i volju da se bore za pravdu koja nije njihova ili možda jeste i zašto?
Ne sudim, nije na meni. Ja verujem u institucije, verujem u zakon tako sam vaspitana i za to sam se delimično i školovala, ali ne verujem u spontanost skupa koji je juče šokirao sve ljude iz mog okruženja, ali su naravno tako šokirani nastavili da ispijaju kafe u lokalnim kafićima i odmahuju glavom, jer u Vranju narod ne reaguje drugačije osim što uz kaficu ili dok žvaću plastične kašičice prokomentarišu lokalna zbivanja, verujte mi!
