Dizaj se be, neradniku! – žena mi se vrti po kuću, samo krši ruke i obrća oči, na 500 obrtaja.
Vika, eve komšije sve uzedoše po sto evra, a ti legaš! Danka prekoputa sa Stojana već uzela, kupili onj tnčak televizor, pojačala Zadrugu do kraj, samo da me nervira!
Jes reko, u pravu si, spremaj se i poodi, mi li će smo zadnji u ulicu. Doteramo se ko za svadbu, ja čak obuko i peglanu košulju. Peglanu!
Otidnamo, ono, red ko da se džabe deli – ono jes, i džabe se deli.
Dosetim se ja (a pametan sam, bija sam u deset stranke do sg) vikam na onuj zbir… pardon, narod, itamo se, dete treba uznemo iz vrtić! Narod, začudo, razuman, vikav, ajde be Cake, kd je bija problem.
Ulegnamo, žena na šalter ljubazna, vika, ja sam vidovita, znam za što ste došli – po pare od deviznu pomoć!
Jes reko, za pare, a čim ste vidoviti, reknete mi i kd će nađem rabotu kako mi priliči i sleduje (ja sam inače visoko obrazovan, obe godine srednju imam, mogu da sam i direktor negde), i plus, pogledni tatko mi kd će mi prepiše onej njive, al brat mi da ne znaje.
Ona se umusi ko opozicija, vika, prike, ovdena samo pare, za toj ostalo subotom i nedeljom kude mene dom, od 9 do 5 rabotim sa klijentelu.
Okej reko (i ja znam strani jezici) daj po sto evra na mene i na ženu mi. Ona odma pušti na onj aparat što vika ‘brrrr brrrrr’, dvaput, da me ispoštuje. Sednamo u Golfa, ja brojim, žena broji. A be muže, vika, pa one nove, još mirišev na štampanje. Ono stvarno, gledam, glanc nove, rskav pod ruku!
I takoj, kupimo na dete biciklu s tej pare. I ona, eve gu, vozi po dvorište, nasmejana!
Ivan Trajković
