24.3 C
Vranje
ponedeljak, 23 maja, 2022
NaslovnaReč po rečVLADIMIR VUČKOVIĆ: Borine priče o „Božijim ljudima“ su nenadmašne

VLADIMIR VUČKOVIĆ: Borine priče o „Božijim ljudima“ su nenadmašne

Vladimir Vučković kaže da sebe doživljava kao pisca juga Srbije i naglašava da je stava  da je prilično lako naći inspiraciju za pisanje  “ako pisac hoće da se bavi realnom knjževnošću”. Za  portal Sana Life  “otvorio je dušu” jer mu je ona najvažniji element kod građenja likova o kojima piše. Njegovo viđenje sopstvenog stvaralaštva ali i divljenje prema delu Vranjanca Bore Stankovića prenosimo u delovima.

Pokušavam da nadoknadim ono što je dugo bio prazan prostor u pisanju južne (Stare) Srbije u realnoj književnosti. Možda je nenamerno ili čak namerno (nije poznato do sada) Vuk Karadžić skrajnuo Staru Srbiju iz srpskog kulturnog nasleđa zbog činjenice da celokupnu kulturnu baštinu i identitet južne (Stare) Srbije nije uvrstio u srpsko kulturno stvaralaštvo i zato je na piscima Juga Srbije da to isprave. Jug Srbije jeste dugo bio pod Turcima i Vuk Karadžić nije mogao da prikuplja narodnu književnost sa tog prostora, a važno je napomenuti i da su se središte srpstva toga vremena i kulturni centar premestili u današnju Vojvodinu (naročito posle seoba Srba), ali ni to nije razlog da se izostavlja kulturno nasleđe sa prostora Stare Srbije. Bora Stanković je nemerljivo doprineo da se ta nepravda ispravi, Branko Miljković još više. Četiri Južnjaka uvek navodim kao najbolje stiliste srpskog jezika – Boru Stankovića, Justina Popovića, Branka Miljkovića i Radeta Drainca. Stevan Sremac jeste proslavio Niš, ali je on došao u Niš i pisao je o onome što je čuo, video ili doživeo. Nesporno je da se Niš identifikuje kroz Kalču “lovdžiju“ i „pijanduru“ koja zabavlja kralja Milana Obrenovića i njegove prijatelje, ali Niš toga vremena je varoš koja je pobedonosno izašla iz turske okupacije, a sve to su izneli ozbiljni ljudi – Nikola Kole Rašić,Tasko Uzunović, Prota Petar Ikonomović, Todor Stanković Stambolija. O njima se malo zna i sve više padaju u zaborav.  Roman „Vrana u paunovom perju“ govori o tom vremenu (oslobodjenje Niša i dela Stare Srbije od Turaka) i donekle ispravlja takvu nepravdu. Taj građanski duh Niša koji se izborio i sačuvao pod Turcima, dalje je obogaćivao kralj Milan Obrenović i taj duh je trajao i živeo sve do Drugog svetskog rata. Niš („Kapija Stare Srbije“), a i cela Stara Srbija i te kako imaju da ponude ozbiljan kulturni sadržaj koji daje identitet lokalitetu i to možda jači nego bilo koji drugi deo Srbije. Stara Srbija je dugo bila (okrenuta) obeležena oslobađanjem od Turaka, a tada se nije mnogo mislilo o kulturi. Ko još pominje čuvenog pisca Anđelka Krstića iz danasnje Zapadne Makedonije, a on je jedan od najboljih srpskih pisaca 19.veka. Njegov roman „Trajan“ je remek delo, a priče koje je pisao predstavljaju najrealniji prikaz života kroz koji su prolazili Srbi pod Turcima, potpunu sliku stanja srpskog naroda u Staroj Srbiji. Još jednog velikog pisca Stare Srbije treba pomenuti,  a to je Grigorije Božović, koga su komunisti streljali posle Drugog svetskog rata, a njegova dela zabranili. Inspiracija je apsolutno svuda oko nas ukoliko čovek hoće da se bavi realnom knjževnošću i zivotom, bez fikcije, mašte, imaginacije. Takva književnost pretpostavlja realan život, zivotvorno predstavljanje likova, bez ulepsavanja ili doterivanja. „Stvarnije od same stvarnosti“, kako kaže Dostojevski. Životne priče su svuda oko nas samo što ih ljudi slušaju na jedan drugačiji način, bez razumevanja i empatije, dok pisci to čine drugacije. Ustvari, pisci odlično razumeju ono što vide ili čuju, a to je sposobnost posmatranja. Henrik Ibzen o tome ima jednu lepu misao: „Potrebno je oslikavati ljude takvi kakvi jesu, dopalo se to nekome ili ne“. U realnoj književnosti je mozda najvažnija psihologija likova, a bitne su, naravno i atmosfrera i radnja. Ponekada treba praviti ozbiljnu razliku između razuma, srdžbe, strasti, požude ili pohlepe, odnosno, uzroka koji pokreću čoveka da ucini odredjena dela, dobra ili loša. Posebno je važno pitanje o tome šta pokreće čoveka da učini zlo? O tome se dosta govori u romanu „Hromi“, a glavno pitanje romana je zašto je čovek zavoleo đavola i pored ugodnog života koji vodi? Zlo postoji u ljudima, to je nesporno, ali kolika je količina tog zla i kada će ono da prevagne je najvaznije i na to pitanje delimične odgovore pruza roman „Hromi“.Najpre sam počeo da pišem priče (Niške i Zaplanjske), nekako su mi najprijemčivije i prate nas tokom čitavog života. Svi smo odrasli na različitim pričama, one prate coveka od rođenja, neke pamtimo, druge zaboravljamo. To je naša stvarnost, a odnos prema stvarnosti nas određuje kao ljude. Da li ćemo stvarnost prihvatiti onakvom kakva jeste ili ćemo je idealizovati? U pojedinim napisanim pričama, kroz različite likove iz života, različito se tumači stvarnost. Takođe je veoma važno i da književne priče moraju da nose neku poruku i smisao.Građenje likova je od onoga što imamo na raspolaganju, kasnije se oni razvijaju do svog vrhunca, poneki idu u beskonacnost i tamo se sudaraju sa stvarnoscu i potpuno raspadaju ili preobrazavaju u sopstvenu suprotnost, kao pojedini glavni likovi romana „Hromi“. Taj roman je zasnovan na istinitom događaju koji se desio uoci Drugog svetskog rata. Jedno od glavnih pitanja romana je zbog čega je glavna junakinja, najlepša žena celog kraja na najbestidniji način prevarila muža i to sa konjušarem? Književnost Juga i posle Bore Stankovića treba da se bavi suštinskim pitanjima života kao što su ljubav, zlo, srodnost duša. Ta pitanja su ista u Nišu, Vranju, Prizrenu, kao i u Njujorku, Petrogradu ili Parizu i Londonu. Bora Stanković je bio poslednji na Jugu koji je opisivao  likove na takav način, iako je sam govorio da nije potpuno shvaćen u Beogradu i zapadnim srpskim oblastima. Bora je bio i ostao veliki srpski pisac. To je možda najbolje definisao Zan Pol Sartr kada je rekao da pisac uvek ima mesta u svom dobu, a svaka napisana reč ima svoj odjek.Borine priče o „Božijim ljudima“ su nenadmašne, a to su pripovesti o karakterima običnih ljudi. Karatker je teško promeniti, ali se duša ne menja, čak i u najgorim okolnostima u kojima se čovek moze naći.  Duša je neuhvatljiva, ali ne treba zaboraviti da poseduje tamnu i svetlu stranu i da treba težiti toj svetloj strani duše. Možda su u životu najozbiljnije istina i ljubav, a da su ljudi ozbiljno odstupili od njih.  Razlog tome su sveprisutni materijalizam i primitivizam. Pomešani ostaci paganizma i neuspeli segmenti hrišćanstva su veoma realno prikazani u romanu “Hromi”. Taj nasleđeni paganizam koji je opstao kroz sujeverje i nedostatak morala, a sa čim ni hrišćanstvo nije uspelo da se izbori preovladava u romanu.Dinastija Obrenovic je drzavotvorna, sa ozbiljnim idejama o razvoju Srbije i okolnih srpskih oblasti. Ne treba zaboraviti da je Srbija dobila nezavisnost mudrom politikom kneza Milana Obrenovića, kada je i Niš oslobođen od Turaka. Treba i podsetiti da se ove godine obeležava 140 godina od obnavljanja Kraljevine Srbije (1882. godine sa prvim kraljem Milanom Obrenovićem). Ne treba zaboraviti važnu činjenicu da je Srbija postala Kraljevina (ozbiljna balkanska država) tek kada je oslobodila i prisajedinila Niš.Roman „Vrana u paunovom perju“ jeste neka vrsta rehabilitacije Milana Obrenovića kao vladara, ali je prikazan i kao čovek koji se ozbiljno zaljubio u jednu prelepu Nišlijku koju je voleo do kraja života. Kada su ga na samrti novinari upitali da li je ikada u zivotu stvarno voleo, odgovorio je: „Da, samo jedanput“. Svi su pomislili na njegovu ljubavnicu iz Beca Evgeniju Hajden ili beogradsku damu Artemizu Hristić, ali ih je kralj demantovao: „Samo jednu malu u Nišu, spoj divljine i aristokratske lepote“. Roman „Vrana u paunovom perju“ je samo na prvi pogled lepa ljubavna priča. U pozadini, predstavljeno je licemerje starog prote koji je, s jedne strane okrenut državi Srbiji do oslobođenja od Turaka 1878.godine,  a onda, iznenada, igrom slučaja ili sudbine okreće se Rusima koji su se tada nečasno poneli prilikom stvaranja Velike Bugarske. Treba se stalno vracati na licnost kralja Milana Obrenovica i istrazivati njegove ideje. Nijedan srpski vladar nije toliko ponižen i potcenjen od strane Nikole Pašića i Karađorđevića koji su stvorili divlju državu Jugoslaviju. Kralj Milan Obrenovic je cesto pominjan u mojim romanima i pricama. Pored njega, tu je i Dragiša Cvetković o kome pišem i koji je takođe nedovoljno istražen. Poštujem takve ljude koji su pokušavali da preokrenu tok istorije Srbije na pravu stranu, odnosno, tamo gde narod neće više stradati, neće biti poražen, neće slavite pobede koje su, u stvari, katastrofalne pobede, poput Prvog svetskog rata u kome je Srbija izgubila trećinu stanovništva, a kasnije i drzavotvorni identitet kroz Jugoslaviju. U književnoj (mojoj) prici „Praznina“ (Zaplanjske priče) govori se upravo o tome, kada srpski major na Krfu, posle bacanja tela najboljih vojnika u plavu grobnicu, sa kojima je prošao sve strahote rata, postavlja pitanje: “Šta ce nam ovakva pobeda?“. Nedavno sam objavio jednu priču za književni časopis “TOK“ (Toplička književnost) pod nazivom “Blokada uma”. Priča posredno govori o srodnosti dusa, a posebno o tome kako mladi ne umeju medjusobno da komuniciraju danas, ne umeju da izjave ljubav, ne umeju da oslobode emocije i zato dolazi do blokade uma. Priča je zapravo priručnik za komunikaciju među mladima u ljubavi. Preporučujem je svima, pa čak i starijima, preuzele su je i objavile “Niške vesti”. Primetno je da mladi sve manje imaju socijalnu i emotivnu inteligenciju. Emociju moraju da oslobode da bi došli do onoga što se zove ljubav, a to je, u stvari, pokretačka snaga u zivotu.  U ovoj eri komunikacija u kojoj je sve dostupno, tehnologija je potreba čoveka, ali je pravo pitanje da li je i smisao covekovog postojanja? Problem je što su tehnologiju mladi pretvorili u strast, nesto sto pocinje da vlada njima, da im stvara zavist. Kada vidite mlade ljude bilo gde u Nišu, na bilo kom mestu, sede za stolom, lepi, mladi, zdravi i gledaju u svoje telefone. Zato  književnost mora biti neka vrsta prečistača svesti i zato mladi treba da se vrate čitanju, kako god umeju i znaju, da čitaju što više, naravno, najpre  klasike bez obzira što je to mozda prevaziđena ili anahrona književnost. Danas je moderno nešto što je zabavno, kratko, ali ne treba zaboraviti i da je jedan od najboljih svetskih romana “Životinjska farma“ Dzordza Orvela prilicno kratak. Mladi moraju da  čitaju jer ce tek tada oslododiti misli i ideje, a sigurno i emocije. Čitanje može da im pomogne i da spoznaju sebe, posebno u ovoj eri kada je sujeta svuda dominantna. Danas usamljenost preovladava kod ljudi i polako se pretvara u otuđenost. Tesko je pronaci srodnu dusu kada ljudi ne komuniciraju, zato je roman „Srodne duse“ veoma vazan, posto prikazuje poseban nacin pokusaja trazenja srodne duse od strane obicne devojke koja zivi na marginama. Cilj realne književnosti je da se pogode realne teme, koje će privući mlade da promene odnos prema stvarnosti. I ta promena ne treba da bude silna ili jaka, vec moraju da se menjaju sitne, svakodnevne navike i pretvaraju u zadovoljstvo trenutkom. Ne postoji nikakvo čudo, posebno kod običnog čoveka. Promena dnevnih, sitnih navika, vremenom se preobrazi u čudo, a to donosi radost i ispunjenje. Većina ljudi je danas potpuno prazna, a to je posledica modernog nacina zivota. Trčanje za novcem, materijalizacija sa liberalnom demokratijom koja je došla sa Zapada, nametnula je takve standarde, ali mi jednostavno ne možemo da budemo van istorije. Ljudi  moraju da se bave stvarima koje ih ispunjavaju i to istrajno, za sta je neophodno žrtvovanje, makar svog slobodnog vremena, ako niceg drugog. Pisanje je malo teži, mukotrpniji posao, dosta usamljenički, traži dosta istraživanja, čitanja. Mladi ne treba da se opterećuju prošlošću, ali moraju da je poznaju. Budućnost stoji na ramenima prošlosti. Neka vide kako se živelo u starom Nišu pod Turcima kada glavna junakinja romana „Vrana u paunovom perju“ Lena Donić ne sme ni da izađe na ulicu, a kada to ucini ide sa dadiljom i to samo do pijace, skroz pokrivena da je ne bi videli mladi Turci ili janičari. Jedini društveni život tada se odvijao po bogatijim kucama, ali i u crkvi. Zato je Bora Stanković najbolje definisao tu promenu drustvenog zivota prilikom oslobodjenja od Turaka, „da se život iz crkve preneo u kafane“.Ta ljubav kralja Milana Obrenovića sa najlepšom Nišlijkom nije uopšte istražena i dobila je svoj epilog tek u romanu „Vrana u paunovom perju“.Od te ljubavi ostala je legenda u Nišu, a vezana je za spomenik kralju Milanu Obrenoviću u Niškoj tvrdjavi, falusoidni spomenik koji bi trebalo da predstavlja metak. Za spomenik se vezuje legenda koja kaže da devojke koje hoće da se zaljube treba da stave ruku na spomenik  i to treba iskreno da žele jer ljubav podrazumeva iskrenost, poštovanje i odgovornost. A devojke koje hoće da se udaju treba da dođu i zagrle spomenik, želje će im biti ispunjene. Ljubav je pobeda nad tamnom stranom čovekove duše, pobeđuje u svim mojim romanima i pričama. To je stalna tema vraćanja sebi. Ljubavna priča kralja Milana Obrenovića iz romana „Vrana u paunovom perju“ vec živi i tek ce imati uticaja, posto privlači poklonike ljubavi iz svih krajeva sveta.Niš je prastari grad svetske kulturne baštine, od vremena nastanka, pa vaznog dogadjaja rođenja cara Konstantina i života do 11 godine kada je prešao u Jork, vremena vladavine Rimljana, Vizantije, Srbije, Osmanskog carstva, Nemaca (kratko), ponovo Osmanlija, pa oslobodjenja od Turaka, sve do današnjih dana. Antički Naisus je bio jedan od najvećih i najprestžnijih gradova centralnog Balkana u prvih šest vekova naše ere. Stalno se pominje car Konstantin, najpre zbog priznanja hrišćanstva, ali i života u Nisu, koji nije zaboravio, ukrasivši grad u vreme carevanja. Trebalo bi istaći i njegovu majku, caricu Jelenu, iskrenu hrišćanku, koja se u vreme zabrane hrišćanstva krila u Nišu, tajno ispovedajući veru. U Nišu je i to vreme postojala snažna hrišćanska zajednica. Takvu tradiciju hriscanskog kulturnog identiteta poseduje malo gradova u svetu. Zbog toga je odgovornost na piscima Juga Srbije da stalno otkrivaju stvarnost i priblizavaju je čitalackoj publici, ne samo u Nišu ili na Jugu, već svuda gde se poštuje i ceni kultura.

Buy Me A Coffee

Popularno

PČINJSKI OKRUG: 15 pozitivnih na koronavirus

Prema poslednjim podacima Gradskog štaba za vanredne situacije u Vranju od 247 juče obrađenih uzoraka iz Pčinjskog okruga, ukupno je  kod 15 osoba potvrđen...