Jedan od, od često zanemarivanih,načina za prevenciju vršnjačkog nasilja je i taj da se energija kod dece kroz sport kanališe i usmeri na pravi način, kaže Oliver Tončić, trener i predsednik Odbojkaškog kluba “Panda” iz Vranja, a ujedno i predsednik Odbojkaškog saveza Pčinjskog okruga.
OK Panda je jedan od mlađih klubova u gradu, koji poslednjih nekoliko godina okuplja devojčice različitih uzrasta na treninzima. Pored uspeha u ligaškim i na turnirskim takmičenjima, poznati su i po radu sa decom koji nije samo vezan za odbojkaški teren.
Jednako su posvećeni razvoju i drugih veština kod dece, kao što su empatija, druželjubivost, zajedništvo, timski duh i slično … jednom rečju, sve što podrazumeva zdrav život, kako fizički, tako i emotivni, duhovni i mentalni.
Tončić primećuje da se ranijih godina o vršnjačkom nasilju nije toliko razgovaralo, iako je ono bilo prisutno, kao i da se ta tema otvorila poslednjih godina.
Mi kao sportisti, kao sportski klubovi, imamo veoma veliku ulogu u celokupnom vaspitanju dece, ali i kao preventiva u vršnjačkom nasilju. Ono što sport propagira je zdrav život. I bavljenje sportom, kao društveno odgovornom disciplinom to sa sobom nosi. Ono što je bitno je, da se deca bave sportom, jer sport sam posebi ne dopušta taj vid nasilja. Jednostavno, sport dozvoljava tu neku sportsku drskost, odnosno nadmetanje, konkurenciju, pod kontrolom trenera, sudije i svih onih aktera koji su vezani za tog sportistu – kaže u razgovoru za VOM Tončić.
Prema njegovim rečima ono što je bitno je da sportista u treningu, naročito oni koji rade sa decom ne dozvoljavaju da se deca sukobljavaju na bilo koji način, već da kroz timski sport budu jedinstveni u duhu i telu, a samim tim i da razmišljaju o svom protivniku u fer plej nadmetanju.
Bitno je to da mi u odbojkaškom sportu ne prepoznajemo nasilje na takav način. Jeste da postoji među decom i aktuelno je sve više, jer je upotrebom društvenih mreža došlo do izražaja. Jednostavno, sportom i prevencijom u sportu, kroz sam sport, možemo da se borimo sa tim veoma uspešno – napominje Tončić.
On smatra da je uzrok ekspanzije vršnjačkog nasilja narušena porodica, narušeni porodični odnosi, gde deca nemaju zdravu bazu za formiranje nenasilne ličnosti. Izlazak na ulicu i u školu, uz sadašnje tehničke mogućnosti, samo je pogodno tlo da se takva negativna energija kanališe na loš način.
Sve potiče iz porodice, a sve više i više ljudi je rastavljeno, sve više i više porodica na udaru svih ovih negativnih društvenih problema, a samim tim se sve to odražava najviše na decu. Ono na šta najmanje obraćamo pažnju u svemu tome su deca, a to je najbitnija stavka. Naravno, da su deca koja dolaze iz drugačijih socijalnih okruženja mnogo drugačija i u ponašanjima na treninzima, u odnosu na decu koja dolaze iz porodice koja živi u nekoj ljubavi, harmoniji i zajednici. To se prepozna i to ima uticaja. I tu je vrlo teško da tu decu, konkretno u odbojci, pošto je to timski sport, da trener to ukomponuje u jedan tim. Vremenom, ta talentovana deca i ona koja prihvate ta pravila u sportu, ona se adaptiraju i prihvate ono što je najbitnije, a to je timski duh i zajednica – kaže Tončić.
Tončić zaključuje da je to možda i jedini način da se takvoj deci u takvim situacijama pomogne, da se to prepozna kod njih i da se kroz sistematski rad, krozmselekciju i kroz takmičenje sve to manje i manje ispoljava. Oni će to kasnije i u ostalim segmentima života, u svojim navikama, u školi, gradu, u drštvu primeniti, mnogo manje biti nasilni, nasilje će biti mnogo manje izraženije, do momenta kada ga više neće biti u njihovom ponašanju.
Suština borbe sportom protiv vršnjačkog nailja je kako energiju koju deca imaju, kako je kanalisati da ne dođe do nasilja. Ranije generacije su to radile kroz igu, a to je ono što je veoma bitno za decu kroz period odrastanja. Mi smo igrom tu energiju kanalisali da ne bude destruktivna. Danas se deca sve manje i manje igraju, sve manje su napolju. Sve manje i manje su u društvu drugara, druge dece i onda ona tu energiju moraju negde da ispolje. Oni tu energiju ispoljavaju peko nekih sadašnjih stvari, a to su telefoni, kompjuteri i slično. Ali ta energija se na takav jedan način ne kanališe, nego se još više pusta da deluje negativno, još više se stvaraju ti neki problemi koji se ispoljavaju u društvu, a koji su već postojeći samo se nadograđuju i razvijaju na taj način. Samim tim u tom nekom virtuelnom svetu, kad mlada osoba uđe, a to je najbezbolnije i najbolje da se utroši slobodno vreme, onda je vrlo teško da ta deca posle u društvu, u zajednici, socijalno budu pozitivna – kaže Tončić.
Nedostatak igre kod dece je i glavni razlog što je spuštena granica za bavljenje sportom u većini disciplina. Plan Ministarstva prosvete je da od ove školske godine bude pokrenut
softver koji će omogućiti nastavnicima i učiteljima da imaju uvid i kontinuirano prate fizički razvoj i motoričke sposobnosti učenika, da shodno tome realizuju odgovarajuće fizičke aktivnosti, odnosno predlažu vežbe koje đaci treba da rade u školi, ali i van nje, što je započeto još 2017. godine.
Zato smo i spustili granicu bavljenja sportom. Sada deca počinju da se bave sportom od sedme ili osme godine, što nije prirodno. Prirodno je da se deca igraju do 12 ili 13 godine, pa da se tek onda usmeravaju u kvalitetan sport, ali je sve to zbog ovih okolnostio spušteno na sedam godina. Zato što deca sve manje i manje imaju aktivnosti, sve manje su motorički razvijeniji, i samim tim kad nam dođe u ovom delu sa 14 godina, dete nije za sport, ako ga ne usmerimo u nekim stvarima od početka, ono nije za sport. To je jedan ozbiljan društveni problem, koji bi trebalo da se rešava kroz školsko osnovno obrazovanje, da mogu da se deca više bave sportom i da se igraju. Potrebno je da kroz te neke navike, da decu izvučemo iz nekih svetova i vratimo u svet igre, društva i zajednice, a samim tim ih oslobodimo nasilja – poručuje Tončić na kraju razgovora.
