Vršnjačko nasilje i nasilje uopšte, sve su učestalija pojava u savremenom društvu, a pravoslavno hrišćanstvo uzroke svemu tome vidi u nedostatku ljubavi prema bližnjem sebi, ali i ljubavi prema Bogu, kao zdravim temeljima na kojima počivaju pravilni i zdravi odnosi među ljudima.
Starešina Saborne crkve u Vranju protonamesnik Vedran Kostić, podseća da je Isus Hristos, Bog ljubavi i onaj koji poziva na ljubav. Veza između dva čoveka, ogleda se i u jevanđeljskoj poruci Gospoda „Ljubite bližnjega svoga, kao samoga sebe“, jer kad čovek voli sebe, on će voleti i drugoga i obrnuto.
Ono što postoji kod nas ljudi su tri stepena ljubavi. Kada volimo samoga sebe, kada volimo svoje roditelje i bližnje i kada volimo Boga. Iz jednog stepena ulazimo u drugi bez preskakanja tih stepenica. Mi ne možemo da ne volimo roditelje, a da volimo tamo nekog drugara, ne možemo da volimo Boga, a da ne volimo drugara ili ne volimo roditelje. Sve je to prožimanje kroz jedan život i uzrastanje u toj ljubavi. Nažalost, danas ljubav prema sebi ide dotle da će čovek zgaziti sve ne bi li udovoljio i ugodio sebi, pa izuzima onaj drugi stepenik ljubavi, a kaže da voli Boga. Kada vaspitavamo dete da voli, vaspitavamo ga da voli bližnje svoje, prvo roditelje, porodicu, pa drugare, a samim tim i da voli Gospoda, jer je svaki čovek stvoren po liku Božijem – pojašnjava sveštenik Kostić.
Još u Starom zavetu nalaze se primeri vršnjačkog nasilja, a jedan od prvih je i kada Kain ubija Avelja. Dajući nam mogućnost pokajanja za svoja dela, Gospod čoveka poziva na savršenu ljubav. Sam Gospod kaže, „Budite kao deca“, ali ne da čovek bude detinjast, već da prašta kao dete.
U toj i takvoj ljubavi trebalo bi da odgajamo decu, da kao što vole mene kao roditelja, vole i drugare u školi i na ulici, da kroz ceo život voli čoveka. Takva prožimanja ljubavi najbolje se vide kroz Liturgiju, kada Gospod hleb i vino pretvara u Svoje Telo i Krv i daje ljudima. Tu je ta sveza ljubavi između čoveka i Boga. Gospod je pokazao koliko voli čoveka tako što je sebe žrtvovao na krstu, tim raspećem i vaskrsenjem dao ljudim mogućnost da budu sa njim u carstvu nebeskom. Imamo decu koja nisu odrastala u toj roditeljskoj ljubavi, ali sa druge strane imamo i decu koja jesu. Dete koje je odrastalo u takvoj roditeljskoj ljubavi, ako pokaže ljubav prema detetu koje to nije, ono će kroz učenje o ljubavi od tog prvog deteta i samo biti privučeno ka ljubavi, a ta ljubav i jeste Gospod. Kada bi ljudi primenjivali samo ono što piše u Svetom pismu svet bi bio mnogo drugačiji i mnogo bolje mesto za život – ukazuje protonamesnik Kostić.
Kroz čitavo Sveto pismo, a naročito Novi zavet, Gospod poziva na pokajanje. Više od dvadeset godina je prošlo od uvođenja veronauke kao izbornog predmeta, kao i građanskog vaspitanja, čiji je zajednički cilj da se deca vaspitavaju u duhu ljubavi, tolerancije i poštovanja različitosti. Sa druge strane, srpsko društvo našlo se u paradoksalnoj situaciji sve prisutnijeg vršnjačkog nasilja, uprkos verskoj i građanskoj nastavi, čiji je cilj isti, a put do njega drugačiji.
Oba predmeta idu ka istom cilju, a on je opšte dobro, ali veronauka vodi ka tome da se čovek vrati Bogu.Svaki čovek je podložan nekom padu, a đavo napada najviše ljude iz Crkve. Svedoci smo da i ljudi koji idu na Liturgiju, pričešćuju se, vrše nasilje, jer čovek je sam po sebi slab, opet ne znači da dete koje pohađa građanskmo vaspitanje da je u startu loš čovek, ali verska nastava nas uči i ako pogrešimo da tražimo oproštaj, kao i ako se ogreše prema nama da damo oproštaj. Ako se posvađaju dva čoveka, ako nisu vaspitani u ljubavi i ako ne žele da jedan drugome oproste, oni su već načinili greh. A ako jedan se primakne, tu je već veliki pomak ka izmirenju. Crkva je tu da miri zavađene – dodaje otac Vedran.
Nedostatak Boga, odnosno potrebe ljudi za Bogom, manifestuje se proz sve prisutnije nasilje među decom, mišljenja je neaš sagovornik.
Savremen način života ne dozvoljava čoveku da se dovoljno posveti sebi u smislu duhovne discipline i odlaska u crkvu. Iz duhovne nediscipline nastaje unutrašnji nemir, a iz njega neko nezadovoljstvo, gde svaka sitnica čoveku smeta, pogotovu ako neko drugi pređe taj stepen ili prag tolerancije, onda će on biti agresivan prema drugom čoveku. U tom smislu trebalo bi da se posvetimo sebi, makar da ujutru i uveče čitamo molitve, a posle nekog vremena to će ići samo od sebe. Kao kad idete u teretanu bićete u nekoj vrsti kondicije. Tako i sa dušom isto. Gospod nađe i pronađe tu dušu, kao i ona njega. Suština borbe protiv vršnjačkog nasilja su ljubav i žrtva za drugog, što je i suština pravoslavlja. Odgovornost roditelja je velika, a osećanje zajedništva i sabornosti na Svetoj Liturgiji jedan je od načina za prihvatanje ljudi takvim kakvi jesu, što samo po sebi otklanja većinu uzroka vršnjačkog nasilja – dodaje Kostić.
