- Znaš li ti brate, znaš li zašto se ovo naselje zove Češalj?
- Nemam pojma, tebra, valjda zato što nas uvek nešto češe …
Smeh, grleni smeh, dvojice pedesetogodišnjaka, koji su nasledili penziju roditelja, viđenijih intelektualaca, te sada kada je penzija „legla“ mogli su da kupe i zapale po buksnu na stepenicama između kuća velikana Bore Stankovića i Justina Popovića.
- Ove zgrade su poređane kao zupci na češlju… Čitao sam na internetu.
- Koje zgrade?
- Pa ove ispred nas, iza nas, jebem li ga, svuda oko nas …
- Sve ti je to brate, ja da ti kažem, duvanje uz vetar.
- Valjda, pišanje …
- Kakvo sad pišanje, vidiš da duvamo …
Sat vremena iza ponoći, dve prilike su krenule svako svojoj kući, jer dom nisu imali. Nekada su mogli da imaju sve, ali imaju samo skromne nasleđene nekretnine koje ne mogu da održavaju i koje mirišu na memlu, miris se uvukao u neokrečene zidove, pohabani nameštaj i pocepane zavese. Imaju ili su bar nekada imali, žene i decu koji su pobegli od njih i koje više i ne viđaju … Više topline dobijaju od zaposlenih na Urgentnom koji povremeno izlaze na kraj sa njihovim zavisničkim krizama, nego od svoje porodice.
Ali, ove jesenje noći, nisu mislili o tome, nisu bili u stanju da misle …
Uobičajeno jutro u varošici koja prateći aktuelne trendove ima veći broj automobila nego stanovnika, uglavnom polovnih i kupljenih na kredit, pa duže traje potraga za parking mestom nego vožnja.
- Dobro jutro komšija, šta je bre ovo?
- Komšija i meni nije jasno, kad nam bre napraviše parking ispred kuće?
- Možda su crtali preko noći, ko će ih znati?
- Pa kako ćemo sada, ne možemo ni ispred kuće da se parkiramo, a ja napravio deci teretanu od garaže, samo da ih nateram da ne bulje više u telefone?
- Pa da li vežbaju?
- Vežbaju, i dok vežbaju bulje u telefone.
- Komšija, a šta misliš da se žalimo nekome?
- Kome?
- Pa da pišemo predsedniku Vučiću, tako svi rade …
- Ma, jok ima on važnijih posla …
- Dvojica muškaraca u ranim četrdesetim, obučeni po najnovijoj modi, koju diktiraju trgovinski lanci koji su počeli da prodaju svoje brendove u tek izgrađenom tržnom centru, sedoše svaki u svoj auto i napustiše naselje Panađurište koje se nalazi na petnaestak minuta hoda od centra grada, u nadi da će pronaći mesto za parking u blizini poslovnica banaka u kojima rade u tom istom centru grada.
- Požuri, ponovo ću da zakasnim zbog tebe!!!
- Ali, mama spava mi se.
- Spava se i meni, požuri ostavila sam kola na sred ulice, ako naiđe pauk ti ćeš biti kriv!
- Spava mi se i neću u školicu!
- Isti si tvoj otac, lenčuga.
Plavuša, uredno isfenirane kose „a la“ Nataša Bekvalac, obučena u „Monin“ mantil kupljen na administrativnu zabranu, vukla je za ruku petogodišnje dete ka ulazu centralnog gradskog vrtića, iako je i sama odrasla i danas živi na periferiji grada. Gledala je u sat na ruci na kojoj su dominirali uredno izmanikirani nokti crvene boje, dok je u glavi pravila spisak obaveza koje je očekuju u toku dana.
- Stigli ste? – trglo ju je iz razmišljanja pitanje vaspitačice.
- Jesmo, malo kasnimo izvinite.
- Ma da li ste videli onaj skandal?
- Koji?
- Pa noćas u našoj vrtičnoj Viber grupi?
Plavuši bi nelagodno, jer nije obraćala pažnju na učestale poruke koje su se uglavnom odnosile na to koje dete šta jede, koje je piškilo, koje crtalo i koje tuklo drugo dete. Smišljala je izgovor, kao da je nespremna došla na čas.
- Oprostite, radila sam do kasno, šta se desilo?
- Tata malog Luke je poslao sliku polnog organa, očigledno greškom, pa je brzo obrisao, ali mnogi su sačuvali – šaputala je vaspitačica u poverenju, gledajući oko sebe u strahu da je neko dete ili „još gore“ neka koleginica ne čuju, ipak je ta bruka u njenoj Viber grupi za koju je ona zadužena.
Plavuša je u trenutku zaboravila da kasni i da je klijenti na šalteru javnog preduzeća verovatno čekaju, zbunjeno je zurila u vaspitačicu dok joj je u glavi odzvanjalo „Lukin tata … greškom“.
Slegnula je ramenima i pogledala u pravcu svog deteta koje se već pridružilo drugarima u grupi, a zatim u zbunjenu vaspitačicu i bukvalno se oteturala do izlaznih vrata.
Ulica koja nosi ime Cara Dušana uspela je da ugosti mališane u zgradi vrtića, i odmah preko puta prestupnike u zgradi zatvora. Žena je gledala u pravcu rešetaka, identifikujući se sa zatvorenicima jer se i ona osećala kao da živi u sopstvenom zatvoru, jer ne greši samo Lukin tata.
Milili su ljudi tog jesenjeg jutra dok je vetar duvao prve požutele listove, preko carskog druma jedne od centralnih gradskih ulica, gde se radnici Parking servisa utrkuju ko će pre kaznu za nepravilno parkiranje napisati nesavesnim vozačima, koji se prave da ne vide da je zabranjeno zaustavljanje, a parking je ionako postao misaona imenica.
- Ajmo do Brankove …
- Jaooo, pa nemam pojma, trebalo bi da učim!
- Sinoć je bilo brutalno, ali brutalno, moram da ti sve ispričam.
- Ali još sam u krevetu, tek je podne.
- Ajde, požuri posle nema gde iglu da baciš u Brankovu ulicu.
- Dolaziš po mene kolima, zar ne?
- Pa nećemo valjda da pešačimo iz Sarajine …
Dve studentkinje Učiteljskog fakulteta razmenjivale su poruke na Viberu, dok su se crni oblaci nadvijali nad gradićem kojeg mladi, kada se o njemu izražavaju pežorativno nazivaju „kasaba“, verovatno bez ideje da možda treba da izguglaju značenje reči, kad ionako drže stalno telefone u rukama.
Kaldrmom je napadalo ranooktobarsko lišće, nedefinisanih boja, radnici komunalnog preduzeća jure ga metlama i zasmejavaju stariju gospodu koji noseći cegere u rukama pričaju kako je sve poskupelo.
- Ova moja zapela, ajvar pa ajvar, eno joj bre ajvar u „Lindu“, ali ne prijatelju moj, ona zapela leskovačku papriku na kube da turi, pa to ti je.. celo Donje Vranje da zamiriše!
- Kod vas li na donji pijac nema paprika ili u tuđega tatka poslatka patka …
- Ma ima, ali ovako imam razlog više da me podugačko nema doma.
- Deca, doodiv li, unučiki viđate li?
- Kako kad, ete domaćica moja se nada, možda će doodiv ajvar kad pravimo. Tvoji?
- Ma, neje Kanada Beograd, kude će dolaziv, željni će umremo, proklete pare i pečalba.
- Nego, ču li da je Bora teja da umre od šljivu?
- Kako bre od šljivu, pa njegova šljiva uvek bila najubava?
- Ma ne bre od tuj, ne se mreje od rakiju.
- Nego?
- Nego od neku Afričku, pazario preko Fejsbuk, ali preripi gu rupu, turili mu neko metalče u srce, stent se vika.
Prigušeni smeh, rukovanje, a zatim – dvojica ispisnika odoše svako svojim putem.
Iz zgrade Lepa Brena čuje se muzika nedefinisanog žanra. Istovremeno, čuju se crkvena zvona koja podsećahu na verski praznik. Saobraćajni špic, verni pokazatelj da se bliži kraj radnog dana. Sada, svi već žure svojim kućama u kojima su invertor klime zamenile kamine, pa umesto „jedne vatre“, sada imamo „duvanje“ dok se porodice okupljaju za stolom.
Prvi sumrak obavija grad. Varošica počinje da uvlači svoje građane u kuću, jer je i dalje dnevnik RTS -a mali ritual. U gotovo svim domovima gleda se i „Zadruga“ ali se o tome ne priča, svi sa svojim „pametnim telefonima“ u rukama kreću na počinak, jer valjda je taj virtuelni život lagodniji od ovog opipljivog, gde je sve postalo „duvanje uz vetar“…
