Početkom 2001. godine, kada je sukob poprimao sve veće razmere, Vlade Srbije i Jugoslavije bile su na teškom ispitu i pred svojim građanima i pred međunarodnom zajednicom. U takvim okolnostima, Vlada Srbije je 6. februara 2001. godine, prihvatila „Plan i program za rešavanje krize u opštinama Bujanovac, Preševo i Medveđa“. Sledećeg dana „Čovićem plan“, kako je kasnije nazvan ovaj dokument, prihvatila je i Savezna vlada.
Ostalo je zabeleženo da je Nebojša Čović, predsednik Koordinacionog tela, pomalo iznenada, ovaj plan javnosti predstavio na jednom velikom skupu u Beogradu, u organizaciji Helsinškog odbora za ljudska prava, kako bi sprečio “domaće“ podele, nagađanja i spekulacije, a istovremeno je pridobio podršku prisutnih predstavnika brojnih međunarodnih organizacija.
Vlada DOS se odlučila za ovaj, jedino mogući program za razrešavanje krize mirnim sredstvima. U tom cilju ona je, istovremeno, uspostavila blisku saradnju s NATO savezom, odnosno KFOR, koju su podržale EU i SAD. Pri tom, aktivna uloga posredovanja poverena je jedino mogućim subjektima – OEBS i UN.
Značajnu ulogu u tom trenutku odigrao je i Vilijem Montgomeri, ambasador SAD u Beogradu, koji je podržao je ovaj plan i rekao da međunarodna zajednica treba da pomogne SR Jugoslaviji u rešavanju krize i osiguranju mira u regionu.
Inače, u ovom Planu za rešenje krize izraženo je čvrsto opredeljenje da se kriza na jugu Srbije reši mirnim putem i političko-diplomatskim sredstvima, kroz dijalog predstavnika Republike Srbije i Savezne Republike Jugoslavije s jedne i predstavnika OVPMB s druge strane, a uz podršku međunarodne zajednice.
Mere koje su vlasti preduzele da reše krizu, jasno su definisane, podeljene u tri grupe, a sva precizno oročene. Njihova suština svodi se na sledeće:
- integraciju Albanaca u politički sistem zemlje, uz poštovanje njihovih građanskih i ljudskih prava u skladu sa evropskim standardima;
- uspostavljanje mira u regionu i spremnost snaga bezbednosti da se zaštite građani i njihova imovina, i
- ekonomski i društveni razvoj opština Bujanovac, Preševo i Medveđa u skladu sa njihovim projektima.
U Programi je konstatovano da je ovo pitanje od najvišeg državnog interesa za SRJ i Republiku Srbiju, te da njegovo rešavanje zahteva jedinstven pristup svih državnih i političkih činilaca, izražen u jedinstvenoj državnoj strategiji koja podrazumeva:
- Rešavanje krize mirnim putem uz učešće predstavnika albanske nacionalne zajednice i predstavnika međunarodne zajednice;
- Stalnu spremnost i gotovost snaga bezbednosti da zaštite građane, naselja i komunikacije, spreče širenje terorizma van KZB i izvedu antiterorističku akciju ukoliko ona bude neophodna;
- Obezbeđenje multietničkog društva u regionu uz poštovanje svih građanskih i ljudskih prava Albanaca i očuvanje osnovnih interesa Srba u regionu, ali i na Kosovu i Metohiji.
Predviđeno je takođe koje međunarodne organizacije i na kojim zadacima treba uključiti u rešavanje krize (KFOR, UNMIK, EUMM, UNHHCR, OEBS, NATO, posmatračke komisije, humanitarne organizacije), utvrđen režim njihovog kretanja i mogućnost otvaranja kancelarija u Preševu, Bujanovcu i Beogradu.
U programu je upućen poziv Albancima na dijalog , a međunarodnim predstavnicima predlog da ga podrže i posreduju. Predstavnici Albanaca i međunarodne zajednice prihvatili su predloge, dok su pripadnici OVPMB odbacili „Čovićev plan“.
Radoman Irić
Napomena: Prenošenje teksta ili delova teksta nije dozvoljeno bez kontakta redakcije i odobrenja autora feljtona.
