Nema sumnje – 20. maj 2001. godine, je najvažniji datum u srpsko-albanskim odnosima u Srbiji posle Slobodana Miloševića, jer je toga dana stavljena tačka na sukob naoružanih Albanaca i srpske policije. Istoriji ostaje da to potvrdi i pred generacijama izmeri karakter i njegove posledice u svetlu evropskih integracija.
Kako god, u četvrtak 20. maja, navršava se 20 godina od potpisivanja „Izjave o demilitarizaciji“ – dokumenta koji Albanci juga Srbije (oni kažu Preševske doline), nazivaju „Končuljski sporazum“. Tim činom stvoreni su uslovi da naoružani Albanci – pripadnici Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca (OVPMB), polože oružje i da se istovremeno demilitarizuje Kopnena zona bezbednosti (KZB).
Iste godine, 31. maja (jedanaest dana kasnije), pripadnici Združenih snaga bezbednosti (ZSB), vojska Jugoslavije i policija Srbije, posle više od šest meseci (192 dana), ušli su u kompletnu KZB, čime je okončan oružani sukob naoružanih Albanaca i srpske policije.
Da nam se, pre 20 godina, u režiji međunarodne zajednice, nisu dogodila ova dva datuma, veliko je pitanje da li bi se, kada i kako, zaustavilo krvoproliće u Bujanovcu i Preševu, kakav bi danas bio odnos Srba i Albanaca i kako bi smo danas živeli na ovim prostorima.
Zato je ova godišnjica dobar povod da se podsetimo na vreme kada su se, na Kosovu i Metohiji, između Srba i Albanaca, pojavile prve varnice, kako su se i zašto prenele u Srbiju, u one sredine gde žive Albanci. Ovo je samo „Jedna srpsko-albanska“ priča o tim događajima, jedan vodič o događajima i ljudima do naših dana.
U toj genezi događaja, poći ćemo od demonstracija na Kosovu 1968. godine, pa od Ustava iz 1974. godine, Titove smrti 1980., drugih demonstracija na Kosovu 1981., Memoranduma SANU iz 1985., Kosova Polja i Gazimestana, do dolaska Miloševića na vlast 1987. i 14. Kongresa Saveza komunista Jugoslavije 1990., koji je najavio raspad SFR Jugoslavije i početak žestokih ratnih sukoba posle kojih su Srbi dobili sankcije, a Balkan šest novih država.
Prve refleksije jugoslovenske krize manifestovale su se na jugu Srbije stvaranjem dveju albanskih partija iz avgusta 1990. i Referendumom Albanaca iz marta 1992. godine. Istovremeno, situacija na Kosovu poprimila je razmere koje su, iz godine u godinu, prerastale u pravo ratno stanje i postale najveći ispit za međunarodnu zajednicu od Drugog svetskog rata.
Kako je inače poznato, rat na Kosovu je okončan NATO agresijom 1999. godine, odakle su se nemiri i oružani incidenti prelili na jug Srbije, u opštine Preševo, Bujanovac i Medveđu, gde su ostavili trajne posledice u svim sferama života srpsko-albanskih odnosa.
Na kraju, ne smemo zaboraviti: ni posle 20 godina od ovog sukoba, ni državni organi Srbije, ni nadležne ustanove i ratni hroničari, ni pripadnici građanskog društva, nisu uspeli da utvrde broj i karakter ovih incidenata, broj žrtava, ranjenih, nestalih i raseljenih, i da sačine kakvu-takvu procenu materijalne štete. U nedostatku relevantnih pokazatelja, hroničari se, pozivajući se na dostupne domaće i strane izvore, koriste sledećim podacima:
Od početka NATO bombardovanja 24. marta 1999. do kraja maja 2001. godine, (nešto više od 26 meseci) u nemirima na jugu Srbije, pre svega u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa, nastradalo je ili nestalo nešto više od 100 pripadnika OVPMB, srpske policije, Vojske Jugoslavije i civila. Lakše i teže povređenih je preko 300, a materijalna šteta na objektima i infrastrukturi meri se milionima dolara. Istovremeno je privremeno ili trajno raseljeno nekoliko hiljada Srba, Albanaca i Roma.
Kako god posmatrali ova dva datuma jednog istog događaja, oni su otvorili novu stranicu savremene istorije srpsko-albanskih odnosa i trajno obeležili međusobni položaj Srba i Albanaca ne samo na jugu Srbije, a istovremeno predodredili i formulisali položaj i status albanske nacionalne zajednice u Srbiji.
Radoman Irić
Napomena: Prenošenje teksta ili delova teksta nije dozvoljeno bez kontakta redakcije i odobrenja autora feljtona.
