Da se situacija na jugu Srbije ne bi otrgla kontroli države, u zoru 27. novembra, iz Beograda je, pod zaštitom noći, a po nalogu Resora državne bezbednosti, u Bujanovac stigla Jedinica za specijalne operacije (JSO).
Kolona crnih „hamera“ sa oko 200 pripadnika „crvenih beretki“ kojima je komandovao pukovnik Milorad Ulemek Legija, tiho je ušla u Bujanovac, a specijalci su se, gotovo u hodu, rasporedili na ratne zadatke. Na sajtu „crvenih beretki“ ostalo je zapisano da je komandant Legija “briljantnom taktikom prevario teroriste i spasao grad“.
Dolazak ove specijalne jedinice iznenadio je i uznemirio pripadnike OVPMB.
Istoga dana, 27. novembra 2000. godine, u kasnim popodnevnim satima u Bujanovac je stigao Vojislav Koštunica, predsednik Savezne Republike Jugoslavije. On je do detalja pratio situaciju na jugu Srbije, a tog dana je u Beču napustio sednicu Saveta ministara Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) i helikopterom doleteo u Bujanovac.
Ispred zgrade opštine dočekalo ga je više stotina bujanovačkih Srba sa pokličima „Vojo, Vojo“, „Srbija, Srbija“ i „hoćemo oružje“. U svom dosta emotivnom govoru, predsednik SR Jugoslavije je poručio Briselu, NATO-u, KFOR-u i onima koji su želeli da ga čuju, da on nema nameru da ovaj problem rešava „upadanjem u vešto pripremljene klopke“.
Okupljenima je poručio da ostanu prisebni i obećao da će država svakog trenutka brinuti o njima i njihovoj bezbednosti, što je kod njih izazvalo burne ovacije, zbog čega su ga često prekidali.
U nastavku Koštunica je pred okupljenim Bujanovčanima izgovorio onu, kasnije mnogo puta citiranu rečenicu: „ Ja želim da vas uverim da meni svaki dan počinje i završava se mislima o Bujanovcu“.
Nova blokada magistralnog puta
Bez obzira na sve okolnosti situacija u Bujanovcu, ali i celoj Kopnenoj zoni bezbedosti, ostala je krajnje napeta i naelektrisana. Naoružani Albnci su se u brdima iznad Bujanovca i celoj KZB proteklih dana tokom ofanzive, dobro rasporedili i učvrstili svoje položaje.
Uporedo sa tim rastao je strah kod Srba, koji se nisu osećali krajnje nebezbedno, s obzirom da je nova demokratska vlast u Beogradu tek formirana. Istovremeno, u Bujanovcu su, kao i u celoj Srbiji delovali razni krizni štabovi, a veliki broj pristalica Slobodana Mloševića, koji je izgubio predsedničke izbore, verovali su u njegov skori povratak i sve radili da do toga dođe što pre. Zato su socijalisti u celoj Srbiji, pa i na jugu Republike, rovarili i u institucijama i van njih, pripremajući se tako za vanredne parlamentarne izbore zakazane za 23. decembar.
U takvoj klimi Srbi s Kosova i iz Bujanovca, potpomognuti istomišljenicima pre svega iz Vranja, ali i susednih opština Pčinjskog okruga, 13. decembra 2000. godine, najpre su ponovo blokirali magistralni put Niš – Skoplje, a potom organizovali nove mitinge. Prvi u centru grada, na kome se prema novinskim izveštajima, bilo okupilo oko 5.000 pristalica brzog i efikasnog rešenja krize u Bujanovcu. Drugi miting i blokada puta istoga dana popodne, organizovani su u selu Davidovac, kome je, opet prema izveštajima, bilo oko 1.000 učesnika.
Iza oba okupljanja ostalo je nejasno ko ih je, kako i sa kojim ciljem organizovao. U izveštajima iz decembra 2000. godine, ostalo zapisao da su tih dana u Vranju i Bujanovcu održani brojni sastanci i dogovori predstavnika vlasti, državnih organa, partija, organizacija, formalnih i neformalnih grupa. U tim izveštajima najčešće pominjani učesnici događanja bili su: Novica Zdravković, načelnik MUP Vranje, Dejan Ivanović – Jova Zmajevac iz Vranja, Goran Tasić Gogče, Dragan Golubović Golub iz Vranja, Zoran Knežević, predsednik vranjskih socijalista i drugi.
Kako je sa blokadom nastavljeno i sutradan, iz Beograda je u Bujanovac iznenada stigao Nebojša Čović, potpredsednik prelazne Vlade. On je revoltiranim građanima doneo poruku Vojislava Koštunice, predsednika SR Jugoslavije, „da će Srbi na ovim prostorima biti zaštićeni od albanskih ekstremista“.
Radoman Irić
Napomena: Prenošenje teksta ili delova teksta nije dozvoljeno bez kontakta redakcije i odobrenja autora feljtona.
