Vranje, Ulica Vula Antiića, kod broja 17/a. Sreda, ne poslednja, ona tamo. Nešto pre 12 sati od kružnog toka išao sam prema pijaci levom stranom.
U susret mi je, u narandžastoj majici, išao mladić od oko 40 godina sa izraženim mišićima. Sa njim su bili žena (verovatno supruga) i dečačić od oko pet godina.
Kada je bio na metar-dva od mene, dok je prolazio s leve strane automobila auto-škola (vidi sliku), mladić je desnom rukom pokušao da zavrne (ili iščupa) ogledalo vozača. To mu nije pošlo za rukom, pa je, u istom trenu, onako u hodu, zgrabio brisač s istog automobila. Valjda da ga isčupa. Zanimljivo, ni to mu nije išlo od ruke.
Baš u tom trenutku su nam se susreli pogledi. Odmerio me je onako ispod oka – pseći i nastavio u pravcu kružnog toka. Iako sam nosio telefon u ruci, ni palo mi na pamet nije da ga fotografišem. Prihvatio bih se velikog luksuza da tom tipu stanem na žulj.
Elem, ono važnije: Supruga jedva da je pogledom registrovala poteze svog siledžije. Sinčić, koji je išao na dva metra iza njega, normalno je to gledao. Očigledno, njega je otac do sada već naučio ovakvim ispadima.
I, sada, ono glavno: i pre nego će krenuti u školu, dečačić će u priličnoj meri ovladati očevim „zanatom“. Edukacija koju će ovaj petogodišnjak proći u „radionici“ svoga oca, biće mu bliža, neposrednija, očiglednija i svakako zanimljivija od onoga što ga čeka u prvo razredu – „kosa tanka, uspravna debela“.
Šta više, ovom dečačiću škola postaje pozornica gde on vršnjacima demonstrira ono čemu ga uči otac siledžija. Tako, sve ono što obrazovni sistem propusti da uradi, ovaj i njemu slični dečaci to nadomeste na jednostavan i popularan način koji druga deca upijaju.
A šta reći za oca ovoga deteta?
Država Srbija je pokazala da za njega i slične ovde nema leka. Pardon, ona njega i slične uzgaja, biće da su državni projekat – kratko, jasno!
Radoman Irić
