Vranje se najlakše voli kad jednom odeš iz njega. Odvedu te putevi odrastanja ili odnesu snovi o drugačijem životu, pa Vranje ostane nekakva seta koja te prati gde god da si. E, sad, ima onih koji odu i ostanu ponosni na sve svoje vranjsko: dijalekat, muziku, hranu, mentalitet, diče se svojim poreklom i dertuju u belosvetskim kafanama kada ih pogodi pesma iz rodnog kraja. Oni pamte mirise, boje, ljude.
Ima i onih drugih, manje srećnih, nesnađenih u sopstvenim kožama, koji kad odu iz Vranja potisnu sve što su bili do tada. To su oni koji ponekad na društvenim mrežama pišu da su iz Beograda i njih mi bude posebno žao. Jer se trude da zaborave i ne smeju ni da opsuju na maternjem dijalektu, sočno, da im u tom zaboravu bude lakše. Ali, neka. Hteli – ne hteli, I oni su Vranje, ali nisu tema ovog razmišljanja.
Grupa raseljenih, a ponosnih Vranjanaca, deli se, dalje, na one koji su to samo na rečima ili u delima koja podrazumevaju članstvo u zavičajnim udruženjima, merak na vranjskim večerima organizovanim u prestonici (ostalo je u nekima i ono palanačko, ali slatko: da budem najlepša/i, najveselija/i, da najviše para dam muzici…), negovanju dugogodišnjih prijateljstava sa ljudima iz zavičaja, vraćanju u Vranje za velike praznike, krsne slave, svadbe i sahrane. Najmanju podgrupu grupe ponosnih Vranjanaca/ki čine oni koji su otišli, ali se živo sećaju i onih stvari koje odstupaju od romantične i dobro poznate slike Borinog Vranja: odrastanje na krajnjem jugu države (do punoletstva su već odlično razumeli onu čuvenu „Što južnije – to tužnije“), slavu i propast giganata tipa Jumko, Simpo i Koštana, pozorišta u plamenu, bioskopa u improvizovanom prostoru OKCA, zatrovanog Aleksandrovačkog jezera, mesečnih prihoda mnogih domaćinstava na nivou daleko ispod republičkog proseka, pralina i kafe na poklon lekarima, donosioca odluka bez dana radnog staža van politike, hladnih učionica, propuštenih ekskurzija, dece prosjaka po ulicama, i tako dalje, bez kraja. Znam da pamte, jer žele da menjaju.
Daleko su, u Vranje se vraćaju ponekad, nemaju apsolutno nikakvu obavezu prema nama koji smo i dalje tu, a ipak bi da menjaju na bolje. Daju svoje vreme, znanje, novce zarađene ne lako. Za mene, oni su pravi Vranjanci/ke, bez obzira da li potiču iz „starih vranjskih porodica“ ili su se u reproduktivnim organima svojih predaka spustili sa okolnih planina. Oni su ponos ovog grada, imenom i prezimenom, likom i delom, ponos i snaga svih nas koji smo u Vranju ostali, odlukom ili moranjem. Naša konjica. Njima bih javno da kažem hvala.
Svim mojim drugarima iz škole, klincima iz Kancelarije za mlade, bivšim komšijama, nekadašnjim ljubavima, članovima moje familije. Hvala vam što ste bili uz Vranje kada je gorelo od virusa Covid-19.
Hvala vam što ste tu i sada kada, kao zajednica, želimo da pružimo podršku deci kojoj je pandemija odnela roditelje. I hvala vam što ćete biti tu i u nekoj narednoj priči, kada vam, kao Betmen, na nebu pošaljemo znak da Vranju trebate. Ako nađete vremena, podsetite i one druge, raseljene nam sugrađane da se od korena ne beži, već se na njima raste.
Milica Anđelković – Jovanović
