Rampa za gluposti

174

Vest o užasnoj saobraćajnoj nesreći u Nišu zatekla me je u krevetu, em godišnji odmor, em tradicionalni prednovogodišnji virus.

Gledala sam na TV -u izveštaje kolega koje poznajem i koje ne poznajem, koliko god njihovi izveštaji bili profesionalni, osetilo se da ih je prizor potresao, čulo se kako im glas podrhtava. U toplini svog doma razmišljala sam o njima, kao mojima, ali i o ljudima kojima su stradali najbliži. Nekako su me ti snimci koji su se vrteli iz minuta u minuta naterali da toga jutra mislim isključivo o ljudskom bolu, ni o čemu drugome.

Nizale su se loše vesti, broj mrtvih i povređenih je rastao …. na trenutak sam se setila  kako se posle dužeg vremena informišem putem televizije, a ne interneta i mahinalno krećem sa prestilavanjem društvenih mreža i portala.

Ne mogu vam rečima opisati kako sam se zgrozila nad svim onima koji na ovakvoj nesreći sakupljaju klikove i lajkove. Traže krivca u politici, sistemu, državi …..

Slažam se treba, ali ne u trenutku kada neko oplakuje svoje dete, ne na taj način, ne iz tih pobuda.

Dan kasnije agonija se nastavlja i neminovno se postavlja pitanje, kako je moguće da niko ne postavi rampu za ljudsku glupost.