2.5 C
Vranje
četvrtak, 2 decembra, 2021
NaslovnaDruštvoPriča (o) ženiDR SVETLANA MIHAJLOVIĆ: Izazovi sada beže od mene, jer sam žena od...

DR SVETLANA MIHAJLOVIĆ: Izazovi sada beže od mene, jer sam žena od akcije

Dr Svetlana Mihajlović, je žena koju je nemoguće opisati u par rečenica, a sa druge strane sva energija, snaga, mudrost i eksplozivnost mogu stati u dve reči  „žena od akcije“. Ona je jaka na rečima, još jača na delima. Ona je neko kome stavljate svoj život u ruke i znate da činite pravu stvar.

Neustrašiva, iskrena i postojana Vranjanka dr Svetlana Mihajlović, hirurg u vranjskoj opštoj Bolnici ili među svojim sugrađanima jednostavno i tako prepoznatljivo „dr Ceca“ .

Potiče iz stare vranjske porodice koja na granama svog stabla nije imala nijednog medicinara. Svetlana je slušajući priče majke i bake o neustrašivim ženama u familiji odlučila da obuče beli mantil i bude doktorka.  Kada se u njoj rodi želja, teško ju je zaustaviti. Spremna za svaku žrtvu, spremna da istraje, gradila je svoj san koji sada okružena porodicom i prijateljima živi.

Još kao dete kada sam završila osnovnu školu znala sam da ću da upišem Gimnaziju da bi mi dala mogućnost da upišem medicinu. Volela sam  da budem lekar. Majka mi je pričala da kada je bila dete da je imala neke zdravstvene probleme i tadašnji doktor Cenić je uputio na ispitivanje u Beograd kod, u to vreme, poznatog profesora Kičića, koji je takođe Vranjanac. Bila je još mala, a morala je da ostane sama u bolnici jer je otac morao da se vrati za Vranje. Majka nam je pričala o celom tom iskustvu kada smo bili mali i o profesoru Kičiću koji je pre svega svojim rečima uspeo da joj ulije sigurnost, da je podstakne na borbu sa bolešću. Stalno mi je pričala kako je to čovek kojem iz usta izlazi med! Njegove reči su bile takve, lekovite. Pričala je i kako je bio i pravi gospodin. I ja sam stvarala celu tu sliku o lekarima da su oni uvek lepo odeveni, da znaju da pričaju, da imaju pristup prema svakom – priča dr Svetlana kako je priča o iskustvu njene majke u njoj posejala seme želje da krene tim putem.

Kaže da je verovatno majčina priča ostala urezana duboko u njoj i poželela je da postane doktor. Kad je došlo vreme za upis na fakutlet, roditelji su je pitali šta želi da studira, valjda se nadajući da je na medicinu zaboravila, ali rekla im je da odluku nije promenila.

Otac je pokušao da me navede na neko drugo zanimanje, da upišem Pravni fakultet, jer medicina nije za žene. Prava su za žene, kaže mi tata. Bićeš prava gospođa jer ćeš da odeš na posao u svoju advokatsku kancelariju, pa ideš na kafu, pa prošetaš kompletiće i svašta nešto, ali bila sam odlučna! Majka mi je samo rekla da mnogo dugo traje studiranje. Sve su to bili saveti, ali nijednog trenutka mi nisu zabranjivali – govori o svojim počecima doktorka Svetlana.

Na prijemni ispit je otišla sa drugaricom. Prespavale su u Nišu i sa dosta sumnje da li će uspeti, ali pokazale su se odlično. Studije su mogle da počnu. Ipak, nije teklo sve prema planu, pa se opet pojavljuje majka, tihi heroj Cecine priče.

Onda kreneš na studije i krenu: rat, raspad zemlje, sankcije, inflacija, protesti… Moja majka je radila kao modelar u Koštani i zbog inflacije, ona je počela da radi dva posla, a sve da bi omogućila meni i bratu da ostvarimo svoje snove. Bio je mnogo težak period. Što se tiče studiranja, meni tu ništa nije bilo teško. Moralo je da se uči i nije mi bilo teško koliko mi je bilo teško to vreme – priča Svetlana i samo za trenutak joj nestaje osmeh s lica.

Pred kraj studija 1999. godine desilo i bombardovanje. Ko poznaje Svetlanu sigurno je upoznat sa njenom brzinom i trenutnom akcijom kada je to potrebno. Ona ne voli da stoji u mestu, uvek traži izazove koje sa lakoćom rešava.

Sedam dana posle diplomskog ispita ja sam već krenula svoj lekarski staž u Vranju. Bila sam na Oftamologiji, pa na Fizikalnoj medicini i treće odeljenje bilo je Hirurgija. E, tamo sam pronašla sebe. Sećam se i kada sam prvi put ušila ranu čoveku, i to na glavi. Pokojni doktor Vukašin Antić je samo dobacio: „Šij mala!“. Bile su tu i medicinske sestre, one starije, koje su mi sve lepo pokazale. Posle tog prvog ušivanja sam dobila krila da poletim. To je moja najveća ljubav! – sigurno govori dr Svetlana.

Upisala je fakultet koji traje šest godina bez specijalizacije. Posle odrađenog stažiranja, odlučila se da specijalizuje hirurgiju što znači još pet godina učenja. Posle 11 godina školovanja postala je ono što je htela, doktor opšte hirurgije, sa tek 32 godine. U međuvremenu se ostvarila kao majka, zasnovala porodicu i radila. Oprobala se u prosveti, u Medicinskoj školi je predavala stručne predmete, a radila je i u organizaciji „Lekari bez granica“, ipak igla kojom je ušila prvu ranu, zakačila se za revere njenog belog kaputa.

Ono što je bitno je da sam tokom stažiranja počela da radim i druge poslove. Bila sam kratko u školi i u organizaciji „Doktori bez granica“ gde je plata deset puta veća nego li u bolnici. Ali, odmah sam videla da nije to za mene, zavolela sam hirurgiju i nije bilo povratka. Odlučila sam da uzmem specijalizaciju iz Hirurgije i to volontersku jer ako čekaš da dobiješ specijalizaciju, a ne znaš ni kada će to biti, a još nemam nikog svog da me malo pogura, pitanje je da li bi postala hirurg. Rešila sam da radim volonterski narednih pet godina, a polovinu tog vremena sam morala da provedem u Nišu. Čim sam položila državni ispit upisala sam specijalizaciju – kaže doktorka Ceca.

U međuvremenu je upoznala svog supruga, udala se, a onda su na svet došla deca. Kada je rodila prvog sina  imala je ogromnu podršku od svojih roditelja i supruga koji je takođe lekar pa je imao razumevanje za brojne obaveze jer sledila je specijalizacija hirurgije koja traje pet godina, a pola tog perioda će provesti van Vranja. I to volonterski!? Ipak, Svetlana je sve samo ne obična žena, koja bi razmišljala šta da žrtvuje, ona je krenula  putem kojim se ređe ide htela je sve i htela je odmah. Nije odustajala, nije pogrešila. Da je bilo lako,  nije , ali nije ni danas, ali opet to je životni put koji je sama odabrala.

Suprug je doktor u srpskoj enklavi na Kosovu i Metohiji i putuje svakodnevno. Kada je sin imao samo dve godine ja ga praktično ostavljam mojim roditeljima da ga čuvaju. On bi me uvek sačekao u petak sa nekom novom naučenom recitacijom. Kada sam se vratila iz Niša, sin je već imao pet godina. Propustila sam veliki deo njegovog odrastanja – govori doktorka Ceca drhtavim glasom.

Dok je bila u Nišu, kada recimo u petak počne neka operacija oko 13 sati moraš biti fokusiran na rad, a ne znaš kada će da se završi i samo je  propuštala autobuse koji odlaze u Vranje.

Ne znam koliko puta sam „u jednu dušu“ od Kliničkog centra stizala do stanice. Taj jedan i po dan mi je srce veliko, a kad dođe nedelja stomak se samo okreće. Prva dva odlaska za Niš su bili predveče. Kada treba da pođem, sin me stegne oko noge i ne pušta. Meni idu suze same, idu i majci. Ali kada sam videla da plaču i brat i otac, to nisam mogla da ponovo gledam. Tada sam se zapitala da li je vredna želja biti lekar, postati hirurg, a ne možeš da gledaš svoje dete kako raste – skreno govori dr Ceca o momentima slabosti kojih uprkos temperamentu i hrabrosti bilo kao i životu svake uspešne žene.

Udahnula je tada duboko i našla „nazovi“ rešenje, promenila je taktiku i pomerila odlazak za ponoć. Prvo uspava dete, da ono bude mirno, pa krene na put. Da nije bilo tolike podrške porodice verovatno ne bi sakupila hrabrost da nastavi.

 

Od 2007. godine je dobila zvanje hirurga. Taman kada se pomislilo da su dokazivanja završena, počela je nevidljiva borba sa očekivanjima kolega i sredine. Borba sa potcenjivanjem jer je žena i brojnim predrasudama sa kojima se ne retko suočavaju dame u belim mantilim.

Počelo je to još i na specijalizaciji. U Nišu su bili neki stariji profesori koji nikad nisu razumeli otkud žena na hirurgiji. Bilo je raznih situacija, osporavanja i komentara. Ali, ja ne dam na sebe! Posebno prema onima koji me uopšte i ne poznaju i sude samo prema tome što sam žena – hirurg. To su sve predrasude i samo još jedna prepreka koju ću savladati, tako sam gledala na čitav problem. Kada su kolege videle da mogu rame uz rame da radim sa njima onda su me češće zvali da im pomažem nego li neke druge lekare. Sećam se kada su hteli da ispitaju moju izdržljivost, bio je to pravi test za mene.

 

Ova priča joj vretila osmeh na lice i pobednički sjaj u očima i kako kaže tada je sebi dokazala da u životu ne postoji prepreka koju čovek ne može da savlada.

 I tu nije bitno da li si muško ili žensko. Bitno je samo da imaš kefalo i manuelne veštine, da upijaš znanje, od nekih kako valja, a od nekih kako ne valja – sa ponosom prepričava doktorka Svetlana ovu priču i nastavlja o tome kako se borila sa očekivanjima vranjske sredine.

Imala je tek 32 godine, vratila se u rodni grad i trebalo je da se iznova dokazuje i pronađe svoje mesto, jer logično je biti medicinska sestra u 32. godini, ali ne baš i doktorka i to hirurg.

Dešavalo mi se da dođu stariji ljudi koji kada me vide, odmah mi ne veruju jer rušim sliku o tome kako treba da izgleda hirurg. E, kada se sve završi, onda mi ljube ruku, a i ja njima onda uzvratim poljubac u ruku! Od majke mi je to ostalo  i često u glavi odzvanjalo da lepa reč i gvozdena vrata otvara i da se  dobar glas, daleko  čuje.

Sa mudrim savetima u podsvesti,koje je uvek dobijala od majke i oca, doktorka Ceca korača vranjskom kaldrmom čvrstim korakom, iako spada u kategoriju „sitnih žena“, ne preferira štikle i u tom tako ženskom momentu ona čvrsto stoji na nogama i bira da uvek bude sa obe noge na zemlji, sa svojim i među svojim Vranjancima.

 

Kaže da ne voli kad sretne „svoje ljude“ na poslu jer je uvek najteže lečiti svoje, priseća se kako je njenom svekru čuvenom pedijatru iz Gnjilana bilo teško da leči svoje unučiće, razumela ga je, a opet sada joj pacijenti upućuju poglede pune poverenja i nekako je sve došlo na svoje mesto. Mnogim pacijentima je uspela da preokrene tok bolesti i pravim rečima, a ne samo intervencijama. Ona je tu, među nama, na ulici, u prodavnici, sa komšinicama za ispijanje kafe… deluje tako obično, a ona je sve samo ne obična, a opet tako naša, doktorka Ceca.

Autor: Bratislav Čukić

Foto: VOM / Privatna arhiva

Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane grada Vranja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Buy Me A Coffee

1 KOMENTAR

1 Komentar
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare
Generacija
Generacija
Gost
11 dani pre

Lep tekst. Ceca je divna osoba, drug, lekar, mama, supruga, kćer, školska drugarca, pravi humanista. Samo takvi ljudi poput nje mogu biti lekari.

Popularno

IN MEMORIAM: Saša Stojković – Babačko

U ranim jutarnjim satima u niškom Kliničkom centru, nakon kraće bolesti u Nišu u 58. godini preminuo je vlasnik i glavni i odgovorni urednik...

Epidemiološki presek: Manje obolelih, dvoje preminulih

Zdravstveni centar dobio novi savremeni skener