Novinarka Slađana Tasić je mlada žena koja se po završetku Fakulteta političkih nauka u Begradu vratila u rodni Vladičin Han, da se malo odmori od putovanja, studiranja i volontiranja po beogradskim redakcijama. Novinarstvo koje joj je u krvi, nije joj dalao mira, pa je prihvatila posao u tada čuvenom vranjskom OK Radiju. Bio je to „privremeni posao“, ali splet životnih okolnosti učinio je da je Vranje zagrli, a da ona već 15 godina uzvraća taj zagrljaj.
Bilo je to vreme kada su redovni honorari bili privilegija, tada mi je vlasnik OK Radija Goran Vladković rekao „Ovaj mesec radiš, sledeći primaš honorar“, tako je i bilo, a ja sam privremeno prihvatila posao. Danas sam novinar u istom tom radiju, iako sam u međuvremenu radila i u još nekim drugim redakcijama – započinje priču Slađana Tasić.
Od ranog detinjstva je znala da će novinarstvo biti njen profesionalni poziv, verovala je u svoje snove, verovala je i dalje veruje da novinari mogu da menjaju svet na bolje. Simpatično prepričava, kako su se u Hanu čitale sve novine i kako je to jedan od razloga zašto je zavolela novinarstvo.
Da privremeno postane stalno, „pomogle“ su mnoge životne okolnosti, ali je ipak završnu reč dala ljubav. Ubrzo je Slađana upoznala svog supruga Ivana, a onda je na svet došla Angelina. Ona je školski primer tvrdnje da novinari nemaju radno vreme, ne znaju za praznike, vikende, porodiljsko i trudničko odsustvo.
Što se tiče toga da novinar uvek radi, jedan primer iz mog života najbolje ilustruje tu tezu. Bile su zadušnice ali je nešto moralo hitno da se odradi. Spakovala sam lap top i krenula put groblja i dok sam čekala da dođe sveštenik poslala sam tekst, sa groblja – priča Slađana sa neobičnim i mirnim osmehom koji je netipičan za jednu poslovno temperamentnu ženu, ali je njen zaštitni znak.
Slađana je pored posla u matičnoj kući portalu i OK radiju, honorarni dopisnik portala Telegrafa, Informera i Blica, kao i koordinator CESID -a za Pčinjski okrug. Kaže da bi uprkos tome što nije lako, ponovo sve iz početka uradila isto. Njena Angelina pokazuje da ima afiniteta ka novinarstvu, ali ona ne bi volela da to bude njen poziv.
Samo iz razloga što se ništa ne menja u smislu položaja novinara. Nije se promenilo i ne menja se. ne bih volela da ona prolazi kroz te priče. tvrdim da postoje urednici i novinari sa integritetom. Ja nikada nisam imala problem da objavim priču ili reportažu u recimo Informeru, iako sam uvek kritički nastrojena prema svakoj vlasti, jer dobru priču urednik prepozna, kao i profesionalni pristup u radu – pojašnjava Slađana Tasić.
Govoreći na temu nezavisnih medija, ova novinarka otvoreno kaže da ih nema, te da postoje manje ili više zavisni mediji, kao i da je pokušaj borbe za nezavisnost u profesiji propao i pretvorio se u nešto sasvim drugo.
Projektno finansiranje medijskih sadržaja bio je pokušaj da se reguliše nezavisno finansiranje medija, ali je to otišlo u drugu krajnost. Nakon brojnih privatizacija u Srbiji, za koje mislim da su bile pljačka sa ograničenim resursima, pojavilo se projektno finansiranje, koje ima institucionalnu potvrdu za bogaćenje pojedinaca, ali sada sa neiscrpnim resursima, jer se svake godine projektuju novi budžeti. Umesto nezavisnih medija i medijskih radnika mi danas imamo novu kategoriju „biznismena“ koja nema veze sa profesijom, a to su medijski tajkuni – tvrdi Slađana Tasić.
O njenom radu svedoče hiljade i hiljade priča i fotografija ispod kojih je stavila potpis. Nagrađivana je i za jedne i druge, kaže da joj laskaju priznanja, ali seća se da se jednako radovala i svakoj pobedi u rukometu, koji je trenirala u mladosti.
Nagrade prijaju u smislu da neki ljude primete tvoj rad, ali pored toga rado se setim reči šefice katedre na mom fakultetu Nede Todorović, koja je govorila da su „dobri novinari, dobri kuvari“, jer pored novinarstva i sporta moja velika ljubav je i kulinarstvo – ponovo Slađana vešto izbegava razgovor o privatnom životi i skreće priču na temu novinarstva.
Ponovo se vraćamo na priču o tome kako je na kraju svoj profesionalni put vezala za Vranje i kako je ponovo spletom okolnosti shvatila koliko je stekla divnih prijatelja i upoznala ljude koji su joj pomogli kad joj je bilo najteže.
Suprug je imao nezgodu u kojoj je teško povređen. Ti dani su za našu porodicu bili najteži, sve je prošlo dobro i na kraju se sećam svih divnih ljudi koji su bili uz nas i pomogli, svako na svoj način. Zbog toga kada neko kaže da je Vranje grad koji ima dušu, ja kažem znam, osetila sam – priča Slađana, dok joj telefon neprestano zvoni, a ona strpljivo odgovara na sve pozive.
Uprkos tome što o svemu otvoreno govori, čak i o stvarima o kojima se obično ćuti „da se ne bruka profesija“ ona je i dalje plava kovrdžava devojčica sa juga Srbije koja je upisala FPN u Beogradu sa idejom da će promeniti svet.
Godinama unazad me prepoznaju u Srbiji po pričama o veteranima. Napisala sam serijal tekstova o njima, bitkama koje su vodili u ratovima, ali i o njihovim životnim bitkama nakon rata. Ponosna sam na svaki red jer smatram da oni to zaslužuju i to su tekstovi koji mi puno znače – završava Slađana.
Na kraju razgovora Slađana kaže da se još uvek raduje kad vidi da mladi ljudi upisuju novinasrstvo na Fakultetu političkih nauka, ali se uvek javi i seta jer zna da put koji su izabrali nije ni malo lak.
Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane grada Vranja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
