Vršnjačko nasilje je tema o kojoj se govori sve češće, u smislu kako reagovati, da li preventiva može da pomogne, šta mi kao pojedinci možemo uraditi i koje korake treba preduzeti. O svemu tome razgovarali smo sa Rosom Drmonjić, koja je sertifikovana savetnica za porodicu, master autohipnoze i hipnoterapije i trenerica autogenog treninga.
VOM: Šta je ono od čega treba početi?
Da bismo mogli preventivno ili makar svrsishodno da delujemo u situaciji vršnjačkog nasilja, moramo prvo da umemo da ga prepoznamo. Po definiciji: vršnjačko nasilje je neželjeno, agresivno ponašanje među decom školskog uzrasta koje se vremenom ponavlja ili ima potencijal da se ponavlja. Ono uključuje postupke poput pretnji, ogovaranja, fizičkih ili verbalnih napada i namernog isključivanja nekoga iz grupe. Takođe je bitno da znamo da, strogo govereći, postoje četiri tipa vršnjačkog nasilja:
verbalno nasilje – izgovaranje ili pisanje okrutnih izjava
socijalno nasilje – činjenje štete nečijoj reputaciji ili odnosima
fizičko nasilje – povređivanje tela ili stvari osobe
“cyber” nasilje – nasilje koje se odvija uz korišćenje elektronske tehnologije putem društvenih mreža, SMS poruka, četa i internet sajtova. Pored poznavanja stroge definicije vrsta nasilja, u praksi je vrlo važno prepoznati i njihove nijanse, tj. prelazne oblike i u skladu sa tim prepoznavanjem delovati.
VOM: Ko je grubo govoreći onaj ko bi morao ili bar trebao da prepozna nasilje?
Svi mi koji radimo sa porodicama i/ili decom, obavezno institucije, podrazumevano mediji… dakle, svi smo u obavezi da prepoznamo i prijavimo nadležnoj instanci ili da zatražimo pomoć u prepoznavanju. Ono što se pokazalo kao najproblematičnije u praktičnom radu nije nepoznavanje koliko potreba da se zataška ili opravda određeno ponašanje, te da se na njega reaguje tek kada eskalira u neki oblik ozbiljno delinkventnog ponašanja.
VOM: Kako se „zataškavanje“ ilustruje u svakodnevnim prilikama?
To su one klasične situacije: malo je maltretirao mačku, pa je malo kinjila drugaricu, onda je se malo potukao sa vršnjakom, pa odakle sad to da je ubio nekoga. Primer jeste grub, ali makar ja ne znam za primer ozbiljnog prestupa kojem nije prethodilo nešto što se u široj zajednici tretira kao „bezopasno“. Dakle, najčešće smo zakasneli svedoci propusta u sistemu.
VOM: Kako sprečiti i šta kao pojedinci i društvo možemo uraditi u smislu prevencije?
Da bismo to sprečili preko je potrebno da preventivno delujemo, a to znači:
-da stvorimo zdravo i bezbedno okruženje za decu, kako kod kuće tako i u školi. Važno je da nam deca veruju i da mi verujemo njima.
-posebnu pažnju treba posvetiti saradnji škole sa roditeljima. Roditelji moraju blagovremeno da budu informisani i saradljivi da bi se problem sanirao ukoliko postoji. Pričam o saradnji između roditelja, škole, nadležnih službi, države …
-edukacija u smislu radionica, a ne suvoparnih predavanja, pre svega za decu, ali i za roditelje i nastavni kadar.
VOM: U svom radu često potencirate da nisu samo „žrtve“ nasilja one kojima je potrebna stručna pomoć?
Ukoliko se situacija nasilja već dogodila, pored zakonske regulative koja se sprovodi, vrlo je važno da se razume da i žrtvi i nasilniku mora biti pružena terapeutska pomoć. Njihovim porodicama takođe. Terapeuti će nadalje pratiti pomake u ponašanju i u skladu sa tim delovati. I podvlačim, jedino su oni kompetentni da procene šta i kako dalje. Porodično savetovanje i terapija treba da prate individualni terapijski oporavak i u kontekstu žrtve i u kontekstu nasilnika. Jedino na taj način se krug zatvara. Svaka improvizacija u ovom delu će jedino da dovede do mnogo većih i životno ugrožavajućih situacija i na jednoj i na drugoj strani.
