Najčešći povod za vršnjačko nasilje devedesetih godina prošlog veka bio je, a verujem da je i danas isto, različitost žrtve po bilo kom osnovu od nasilnika ili grupe njih. Ratno vreme i ekonomska propast, erozija svega što čini život, samo su pojačali već postojeće razlike među decom. Kroz lično sećanje žrtve vršnjačkog nasilja, pokušaću da razobličim i današnje slučajeve ove pojave, za koju verujem da je suština ostala ista.
Najveći deo školovanja, od petog do osmog razreda naročito, provela sam u uverenju da sam ružna i manje vredna, jer sam imala kovrdžavu kosu, drugačiju od sve ostale dece. Bila sama ljuta na prirodu, gene i sudbinu, da baš takvu kosu nosim na glavi. Ruganja na moju različitost po osnovu fizičkog izgleda od strane vršnjaka ili malo starije dece, počela su negde od trećeg razreda. Moram da priznam da im ni roditelji nisu bili ništa drugačiji, te su me i jedni i drugi često oslovljavali sa “kudrava, čupava, čupko, ovco, trmko”, u boljem raspoloženju u deminutivu “ovčice” ili “muško”, jer su moje lokne, koliko god bivale duge, kada se same od sebe uviju, često davale dečačku frizuru. Bilo je i veoma otvorenog ruganja, koje je od verbalnog nasilja jednog dana preraslo u fizičko. “Ti nemaš kikice, nema kikice, mi imamo, haha, ha… Ružna ovca, ima vunu na glavi”, govorile bi devojčice, a onda bi mi jednog dana i žvaku zalepile u to isto ovcino runo. Naravno, usledilio bi šišanje tog dela mog runa, a njihova naslada i zloba dolazila bi do vrhunca. I tako gotovo svakodnevno, naročito od petog razreda. Nalazila sam racionalne odgovore u svojoj detinjoj glavi da se određen procenat ljudi rađa zao i loš, te da tako postupaju što su rođeni zli. Gurala sam dalje. To doba poklopiće se sa raspadom zemlje, ratom, sankcijama, te i onako drugačija devojčica biće još više različita jer neće nositi najk patike, kopije druge “markirane” garderobe i slične trice. Neće biti dovoljno to što je iz dobre porodice, što je jedan od najboljih učenika u školi, što je sportista i td. Nikako, to će još samo biti dodatni teret, u društvu koje će tada početi da gaji sve ono, čije plodove danas ubiramo. Nažalost, izuzetno gorke.
Žrtva vršnjačkog nasilja oseća se uvek užasno, ne pronalazi sebe, ne može da se prikloni ni jednoj vršnjačkoj grupi, jer se plaši. Neko postaje ćutljiv, neko beži u neki drugi pogubniji svet, svako na svoj način traži izlaz, neko ga nađe, nekome bude još teže, a bude i bega u nešto sa strašnim ishodima. Jednog dana, u petom osnovne obrađivali smo pripovetku “Zlatoruni ovan”, čim je nastavnik pročitao naslov iste, dobar deo razreda se okrenuo ka meni uz grohotan smeh i upiranje prstom. Prepoznali su u meni “Zlatorunu ovcu”, kako su rekli. Dalje na odmorima, moj novi nadimak proširio se hodnicima, pa i do starijih razreda. Znala je cela škola. To se vuklo i do šestog razreda, kada me je na jednom “gubljenju časova”, mog odeljenja i osmog razreda, počeo da malteretira stariji dečak, osmak. Želeo je da pored verbalnih uvreda vidi kakvi su mi “amortizeri, tj lokne”. Želeo je da vidi kako će i da li će da ublaže udarac kad mi glavu zvekne o stub školskog ulaza. Uradio je to, a odzvanjalo je u mojim ušima. Niko nije reagovao, jer je bio starij i veći od mene i dece oko nas.“Ha, ha, dobri su ti amortizeri, vidi kao se glava odbila”, rekao je tada osmak, a sada jedan visoki funkcioner, jedne partije i jedne javne ustanove u gradu. Da li do “amortizera” ili zbog nečeg drugog, u meni se probudila zver, koja je riknula na njega. Razgoropadila sam se i ja, rekavši, “hajde, udaraj dalje, ne plašim te se”. Iznenadilo ga je to, nije očekivao. “Ajde udaraj, ali udariću i ja”. Otišao je… Nikad mi više nije prišao, a moji iz razreda su me čašćavali i dalje komplimentima. Sada sam bila ovčica Aska, jer je bilo drugo gradivo, pa sam bil Atomski mrav sa antenama na glavi. Vrhunac ruganja desio se u srednjoj školi, jer sam “imala mnogo antena na sebi, te ću morati da platim porez, koji je tadašnja vlast uvela za takve uređaje”, doduše one satelitske, moje su bile radijske, jer su bile samo lokne, ali su bile povod za ruganje. Jednom me je jedan stariji dečak potapao na kupalištu, da vidi da li može da pokvasi i moje runo. Umalo me nije udavio. Tada škola nije videla ništa od ovoga, a od drugim institucijama i ustanovama da ne pričam. Samo su ljudi primali svoje plate, koje bi za dan pojela inflacija. Trebalo je da prođe dosta godina, te da u moj život kroz školovanje i na bilo koji driugi način, kroz druge aktivnosti, uđu ljudi koji će moju različitost doživeti kao posebnost i na to mi ukazati, oni koji će me naučiti da je to dar i bogatstvo, a ne hendikep. Paralelno sa mojim samopouzdanjem, rasle su i moje lokne, postavši moj lični identitet, kao ime i prezime.
Danas, zlatoruna ovca ima potrebu da deci koja se suočavaju sa ovom vrstom nasilja kaže, da biti različit je baš cool. Institucije valjda imaju kapacitete da ovo prepoznaju, a porodica je ta koja treba da stvori dobre ljude, čak i kad se “rode zli”.
AUTOR: Slađana Tasić, zlatoruna ovčica, Atomski mrav, kudravo kuče, stanište za
vaši i td…
