„Što je bio stariji Bora je postajao mrzovolјniji i nepokretlјiviji. Sem u kafanu poslednjih godina odlazio je i kod dve porodice u susedstvu s kojima je u periodu okupacije provodio najviše vremena i delio i dobro i zlo. Kao što sve više nije mogao da podnosi golemaše, glavešine, patriote i nacionaliste po profesiji, lažne moraliste, režimske književnike, lažne Solunce, nadrinovinare i slične tipove posleratnog Beograda, tako se sve osetnije tuđio i od ostalog sveta, pa čak i od svojih najbolјih prijatelјa.“
Ovo je segment iz teksta Siniše Paunovića, novinara i književnika koji je „Politika“ objavila nekoliko meseci pre Borine smrti.
Sasvim oronuo teškog koraka tog sudnjeg jesenjeg dana krenuo je ka beogradskom Narodnom pozorištu. Možda se u magnovenju prisetio svog Vranja, zavičajnog podneblјa i rečenice iz pripovetke „Moji znanci“:
„Jedva čekam da dođem u moju mahalu, da je prolazim unakrst, virim u poznata dvorišta, otvaram stare kapije, osluškujem razgovore iz kuća ali i da se neugodno trzam od novih kuća, iskrčenih bašta, opalih zidova, zatrpanih bunara.“
Baš ispred Narodnog pozorišta, ispod izloga sa objavom za jednu od repriza njegove „Tašane“, Bora posrnu, izgubi ravnotežu i pade.
O tim trenucima Sveta Milutinović, mladi glumac i novinar, potonji reditelј i po završetku Drugog svetskog rata upravnik pozorišta u Mostaru i Zenici, je zabeležio:
„Prolazeći pored Narodnog pozorišta primetih kako ispred samog ulaza leži neki čovek. Zastadoh začuđen što prolaznici ne obraćaju pažnju na osobu koja leži. Mislili su verovatno da se izvalio neki pijanac. Želeći da pomognem čoveku priđoh, ali kakvog li iznenađenja! To nije bio niko drugi do Bora Stanković. Teško je disao, gotovo nepokretan, potamneo u licu. Odmah sam izvestio tadašnjeg upravnika Narodnog pozorišta Milana Predića. Ubrzo je došao lekar ali Bora se nije menjao, bio je u ropcu. Umro je predveče tog dvadeset drugog oktobra 1927. godine.“
Bilo je stravične simbolike što je Bori pozlilo i što je ležao ispod plakata svoje „Tašane“ koja je bila na repertoaru na dan njegove sahrane.
Negde na sredini popodnevne predstave glumci su prestali da govore. Reditelј i nosilac jedne od glavnih uloga u „Tašani“ – Dimitrije Dimić, obratio se gledaocima: „Poštovana publiko, telo Bore Stankovića, na putu ka groblјu, nalazi se pred ovom zgradom.“
Zavladala je napeta tišina, posle gromkog „Slava mu“, predstava je nastavlјena. Kako je baš u tim scenima, po reditelјevim zahtevima, uvek bilo mnogo dima i tamjana, i to je doprinelo da publika u suzama i sa jecajima dočeka kraj predstave, znajući da put večnosti odlazi najveći pesnik Vranja.
Kao osnova za pripremu teksta poslužila mi je emisija Radio Beograda „Pozorišni radio letopis“ Đorđa Đurđevića, emitovana 1993. godine.
Dragana Stanisavlјević
