Tog inspektora sam jutros, posle dužeg vremena, ponovo sreo na mestu zločina –njegovoj omiljenoj destinaciji.
Ušao je u kafanu i onako teatralno, naslonio se na šank. Pogledao je nekoliko puta levo, desno, da bi sponzorima stavio do znanja da neko treba da ga ugosti.
Na nesreću niko ni da se našali. Napolju je temperatura ispod nule, pa su se i gosti u kafani proredili. Inspektor je, po uhodanom receptu, seo licem okrenutim vratima, kako bi ga neki „srećnik“ video.
Konobar očekuje sledeći potez: „Upakujte mi dve porcije toga i toga“. Kada porudžbina stigne na pult, on je preuzima i odlazi. I gazda i konobari su se navikli na ovog gosta.
Jutros je porudžbina je izostala. Inspektor je procenio da novinar, koji je ušao u kafanu, ne mora baš sve da vidi i da zna. Promenio je destinaciju.
„Znate, on uđe u prodavnicu, pa kada kupci izađu, pita me šta ima novo? Ja otvorim kasu, dam mu ono zbog čega je došao, on se osmehne i odlazi“, kaže gospođa čiju prodavnicu nikako da zaobiđe.
Neki drugi inspektori to rade na finiji način. Masni i ofarbani, oni sede u kancelariji, a umesto njih, teren pokrivaju njihove supruge.
„Žena jednog od njih, bez obzira koliko je ljudi u mesari, preko reda, još sa vrata, pokazuje rukom šta da joj izmerim. Onda si lepo uzme robu i bez hvala i doviđenja odlazi“, kaže prodavac uz molbu da mu ime ne pominjemo.
Jedna druga gospođa supruga je još drčnija.
„Uđe, pogleda vitrinu i kaže koji prsten da upakujem. Izvolite gospođo, kažem ja, a ona će: ja sam supruga tog i tog inspektora i ostavi mi na parčetu hartije njegovo ime i telefon. Misliš li da sam smeo da proveravam“, ispričao mi je jedan zlatar.
Inspektori (ne svi) čudna su sorta ljudi. I ako su (ne svi) sa dna kace, imati nekog od njih na leđima, trgovcima je najveći kuluk.
Autor: Radoman Irić
