Moja poruka svim tatama i mamama: kada dete upišete u vrtić, istoga dana mu obezbedite časove stranog jezika. Bilo kojeg. Za početak, neka to bude engleski.
Upišite ga u školu jezika, obezbedite mu privatne časove, šta god, ali da dete uči strani jezik. Tada je njegova spoznaja kao sunđer koga stavite u vodu.
Koliko god da košta, to je najeftinije što ćete u životu uraditi za svoje dete i sebe. Jer, dobro znanje jednog svetskog jezika, to je čitav jedan fakultet. A to nije malo. Ne kaže se džabe: koliko jezika znaš, toliko ljudi vrediš .
Pa još, ako je to neki jezik koji je na ceni: norveški, kineski, japanski, arapski, albanski… pa gospodo, vaše dete i vi ostvarili ste sve svoje životne ciljeve.
Govorim vam iz ličnog iskustva. Toliko puta sam se u novinarskoj karijeri, sa skromnim znanjem francuskog jezika, osećao jadno i bedno. Posebno od 2000. godine, kada je jug Srbije bio poligon brojnih međunarodnih organizacija, donatora i belosvetskih dobrotvora.
Danas, jedino što mi u životu ide, to su godine. Ljut sam na sebe, ali i na neke iz najbliže okoline, što me niko nije uhvatio za uši i rekao – ostavi te gluposti godinu-dve-tri… uči engleski.
Danas su svi moji vozovi prošli, a ja ću se na onaj svet preseliti sa kompleksom koji se zove jebeni engleski jezik.
Za utehu (tako roditelji leče komplekse), sin Igor i ćerka Irina, znaju po dva, a za engleski su eksperti.
