Pitanje vlasništva nad onom famoznom Benzinskom pumpom na ulazu u Bosilegrad, ovih dana je ponovo dospelo na dnevni red tamošnjih aktera.
U ovoj državi, koju poneki zovu pravnom, u ovom trenutku izvesno je samo jedno: Stefan Kostov, preduzetnik iz Bosilegrada, koji je 15 septembra daleke 2015. godine, od Opštinskog suda, na licitaciju kupio tu pumpu, uredno je platio, dobio papire da je njen vlasnik… ni do danas, posle osam i po godina, nije ušao u svoj posed.
Pumpa je davno prestala da radi, pa danas deluje kao scenografija za nekakav horor film.
U međuvremenu je Bosilegrad dobio dve nove pumpe. Prvu je, urednim papirima i propisima, otvorio lokalni biznismen Nikola Stojančov, a drugu, uz podršku lokalne vlasti, njenog kmeta i – naravno države, otvorila je beogradska firma Knez Petrol.
Ne znam, da li ste videli to čudo? U sred grada, na betonskom pločniku, pod vedrim nebom, postavljene su dve cisterne i to su vlastodršci nazvali Benzinska pumpa. Tako nešto ne postoji ni tamo gde ljudi još žive na drvetu.
Sastanci, razgovori, pretnje, pritisci, protesti, incidenti, blokade puta, tužbe, krivične prijave, advokati, sudovi, jurnjave po Beogradu, sednice Skupštine opštine pod otvorenim nebom baš na putu pored pumpe, policija, žandarmerija… šta sve nije za ovo vreme viđenu u tom malom podeljenom gradiću.
Stefan Kostov sve to gleda i ne veruje da njegova borba za pravo i pravdu, na putu dio Strazbura, gde će se na ovaj slučaj staviti tačka, mora da vodi kroz ovu balkansku kaljugu.
Druga strana, koju je poduprla država, ič se ne sekira i tera sve u svom fazonu. Briga njih za Strazbur, jer kada stigne presuda Evropskog suda, neće to platiti ni kmet, ni lokalna samouprava, ni država, već – mi, obespravljeni građani.
Može neko da bude „država“ u državi, ali šta ćemo onda sa načelom evropske pravne baštine koje kaže da je „država servis građana“. U ovom slučaju pojam servis je shvaćen na tipičan balkanski rezon – uzmi sve što ti život pruža.
Autor: Radoman Irić
