Da sam samo kupila taj diktafon i da sam te ubedila da mi ispričaš svoj život možda bismo sada više saznali o tebi, tvojoj velikodušnosti, tvojim snovima i svemu što je predstavljao Dragan Pavlović iz Predejana.
“E da je ko što nije”, kao da čujem tvoj uzdah ali ne mirim se sa zaboravom jer ga ti ne zaslužuješ. Opet, ko sam ja da pišem o tebi, samo neko ko te je razumeo i ko iskreno pati zbog tvog odlaska. Ne usuđujem se da napišem da se sličan sličnom raduje jer teško je biti nalik tebi. Ne znam ni zašto mi je toliko stalo da razumem tvoj život. A tvoj život, prekratak ipak, bio je kao čitav roman samo što je teško odrediti njegov žanr. Mogla bi biti bajka, prava ruska topla bajka o siromašnom dečaku koji mašta o tome da nikada nijedno dete ne bude gladno. Ili u stilu holivudskih blobastera čiji se junak bori protiv svih nepravdi i brani siromašne i na kraju bude izabran za predsednika SAD.
Smeješ se sada jer znam da ne veruješ u bajke niti u pravdu, jer nismo stvoreni jednaki i ne možemo živeti, stvarati i voleti jednako. I znam da si ti tu nejednakost najstrašnije osetio i zato si hteo da zaštitiš čak i one kojima nije bilo do zaštite.
“Ne možeš Dabika sama protiv njih, jači su od tebe, imaju veze, pozicije, imaju para a ti imaš samo ludu glavu i oštro pero”, nervirale su me ove tvoje reči jer svako od nas prođe fazu buntovništva kada misli da može promeniti ako ne svet onda barem da ljudima otvori oči. Izvini, bio si u pravu ljudi vole da budu slepi i neka im bude.
Zamišljam to drvo iza koga si se krio dok si plakao. Plakao si jer si bio gladan. Plakao si jer nisi mogao da gledaš kako druga deca jedu užinu a ti nemaš ništa, ali baš ništa. Zato treba razumeti tvoju “glad” za životom, a živeo si kako si hteo i na tome ti treba zavideti. Treba razumeti i zašto si toliko voleo Predejane gde si se vratio da nahraniš onog dečaka što je plakao od gladi.
“Niko ne sme da bude gladan“, govorio si bez ikakve namere da se dopadneš nego si iskreno verovao ali i delovao da to ostvariš. Nekima je teško da shvate tvoju ponekad nerazumnu velikodušnost jer ti nisi bio naivan čovek samo nisi hteo da niko bude gladan.
A ljude je teško nahraniti, i hlebom i sujetom. Ne brini, neću ih prozivati, znaju oni ko su i šta su. I znam da im nisi verovao.
“Otišao je kako je hteo. Sam”, reči su tvoje Kristine koje vraćaju u realnost. Postoji li način da nekog tako pustimo da ode i da se sve završi, kao da sklopimo knjigu ili odgledamo film i nastavimo dalje.
Znam da ne voliš patetiku, znam da trebamo shvatiti tvoj život i naći poruke kojih nismo bili svesni. Čekaj nas!
Daliborka Alihodžić
