Vranje koje brani Aleksandar Vučić

3854
 
 

Vranje je u sredu bilo udarna vest u svim srpskim medijima, jer ga je aktuelni predsednik Srbije pomenuo, „otpišujući vladiki i svijeh glavarah“, rekavši da će ovaj grad za 40 godina doći u situaciju da bude branjen od teritorijalnih pretenzija Albanaca.

Vladika, u ovom slučaju Teodosije, obrazložio je da podela Kosova i Metohije, nije dobro rešenje za Srbe i njihovu kulturnu baštinu, na šta je glavar sa Andrićevog venca odgovorio da ćemo biti u situaciji da moramo da branimo Vranje, ako ne prihvatimo bilo šta što nam se u pregovorima oko KiM nudi, a znamo da nam se ne nudi ustvari ništa.

Predsednik je slučajno ili namerno prevideo da je Vranje moralo da bude branjeno još pre tridesetak godina, ali ne od Albanaca, već od onih koji su donosili zakone u zgradama preko puta one u kojoj sada stoluje.

Vranje je moralo da bude branjeno od onih koji su usvajali pogubne zakone o privatizaciji, nakon čije primene su armije ljudi na jugu Srbije ostajale bez posla i selile se iz tog kraja.

Zatim, Vranje je moralo da bude branjeno od polupismenih političara koji ga vode u poslednjih nekoliko godina.

Istih onih političara koji su zaposlili takođe polupismene žene, švalerke, sestričine, drugare i druge partijske preletače, na javnim funkcijama, a čiji je vrhunac dostignut upravo u vreme nakon što je naš prezident u tom istom Vranju dobio preko 70 odsto glasova na izborima.

Takođe, Vranje je moralo da bude branjeno od potkupljivih doktora, profesora, neprofesionalnih novinara i medija, kupljenih diploma, bahatih vozača, dilera droge, lažnih humanitaraca, nemoralnih popova, izmišljenih radnih mesta i sličnih društvenih pojava, koje gle čuda zenit dostižu upravo u vreme vladavine Srpske napredne stranke u Vranju, na čijem je čelu, naš voljeni Aleksandar Vučić.

Vranje je moralo da bude branjeno od političkih preletača koji su učestvovali u svim prethodnim vlastima, onesposobili institucije, ustanove i preduzeća ovog grada, te opet pohrlili u stranku za koju se znalo da će pobediti na izborima, i evo ih ponovo u sedlu upravljaju ovim gradom.

I ono najvažnije Vranje je trebalo da bude odbranjeno od osiromašenog uranijuma, a ne da čeka dve i po godine da tadašnja vlast uradi dekontaminaciju terena nakon bombardovanja.

Ukratko, Vranje je trebalo da svih tih godina bude branjeno čašću, znanjem, poštenjem, odgovornošću onih koji su ga vodili, kao i onih koji su bili na čelu države u protekle tri decenije.

Kao što znamo karcinom je u Vranju pobio više ljudi, nego li što su to uradili Albanci.

Zatim, u prethodnom međupopisnom periodu sa juga Srbije se iselilo nekoliko hiljada ljudi, ali ne zbog Albanaca, već zbog loše ekonomske situacije.

Takođe, nestručni i po partijskoj liniji zaposleni ljudi, u svim branšama, naneli su štetu Vranju,mnogo više nego li svi Albanci zajedno.

Da situacija bude još gora, sve to što su radili Vranju, ali ne Albanci, već država Srbija, imalo je institucionalnu potvrdu, kako na lokalnom tako i na državnom nivou.

I danas je situacija ista, jer niko Vranje ne brani od ovih neprijatelja, već ga zastrašuje Albancima.

A ruku na srce, da nije bilo tih Albanaca, pa ko bi davao mito našim lekarima, ko bi kupovao po vranjskim buticima, ko bi otkupljivao stoku po okolnim selima, ko bi nam asfaltirao puteve nakon sumnjivih tendera?

Ko, stvarno ne znam, ali sigurno znam da to ne bi bila država Srbija i njen predsednik, ma ko god sedeo u fotelji na Andrićevom vencu.

Ostaje nada da će Vladika Teodosije, kao Danilo u „Gorskom vijencu“, otpošiljati ka predsedniku Vučiću onu čuvenu „Tvrd je orah voćka čudnovata…“, jer u suprotnom za 40 godina neće imati šta da se brani, ko god kidisao na Vranje.

To bi onda svakako pokazalo da sadašnja taktika predsednika nam Vučića i nije baš neka.

Slađana Tasić, diplomirani politikolog za novinarstvo i komunikologiju