Sećam se neke replike, kampanje ili nečeg slično koju je pratio slogan „Nije teško biti fin“. Ovih dana mi je ta rečenica pala na pamet, pošto sam pasionirani ljubitelj pozorišne umetnosti i za mene su Borini pozorišni dani istinski praznik kulture.
Priznajem, da sam i ranije primećivala, ali ovoga puta čini mi se da je sva nepristojnost, neznanje, nevaspitanje, ali i bezobrazluk isplivalo na površinu. Posebamna akcenat stavljam na neznanje i vaspitanje, tačnije nedostatak istog. Jer, je nužno edukovati decu i mlade kako da se ponašaju kada sednu u teatar, treba da znaju zašto se ide u pozorište i da je to institucija kulture u kojoj nije dozvoljeno prezentovati nekulturu.
Vranje je nekada imalo ozbiljnu pozorišnu publiku. Računam da je odlazak u teatar stvar ličnog izbora i želje, te da vas niko silom ne tera. Ali ponašanje današnje publike, sa akcentom na omladinu me svake večeri iznova šokira, jer imam utisak da oni ustvari ne znaju zašto su tu gde jesu.
Smeju se, šapuću, razgovaraju telefonom, dobacuju glumcima na sceni. Sećam se jedne predstave kada je glumački dvojac izvodio komad na sceni bukvalno sam „sramila tuđ sram“. Glumac je ispruživši prst prema publici, prestao da glumi, sve je stalo. Publika je nastavila da se smeje on ih je gledao kako se smeju. Nisu shvatili da je sve stalo, pitao je kolegu kako „ti možeš da održiš koncetraciju, ja ne mogu“… Bili su profesionalci pa je predstava odigrana do kraja.
Aplauzi bez povoda, smeh gde mu mesto nije, čak i horsko pevanje iz publike, samo su neki od prizora koji su me najpre zbunjivali, a vremenom shvatam da su postali model ponašanja.
Nakon izlaska iz pozorišta publika obično sumira utiske, a sada je važnije slikati se ispred zgrade, galamiti i biti sve samo ne ljubitelj pozorišta.
Da budem jasna i iskrena do kraja, nije sva publika takva, naprotiv, ali verujem da ima ljudi kojima jednako kao i meni smeta ovakvo nepoštovanje institucije kulture.
Možda ja i previše tražim, ali ja i dalje duboko u sebi verujem da nije teško biti fin i da ima nade, samo treba edukovati ljude.
Autor: Draginja Stošić
