Tek kada se kriza rasplamsala i kada su u Bujanovac i Preševo početkom 2001. godine, stigli prvi predstavnici Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), pojavile su se prve inicijative o potrebi da Albanci imaju informativno glasilo na maternjem jeziku. Istovremeno su srpske vlasti dozvolile da, posle višemesečne zabrane, Albanci dobiju na trafikama štampane medije sa Kosova.
Lokalna vlast je posedovala Radio „Srpski venac“ i novine „Srpski venac“. Radio je, 27. marta 1995. godine, počeo sa emitovanjem svakodnevnog programa, a glavni i odgovorni urednik bio je vranjski novinar Čedomir Marković, inače prvi direktor Radio Vranja.
Prvi broj novina pod imenom „Srpski venac“, izašao je 10. septembra takođe 1995. godine. Na čelu te redakcije bio je Andon Dimitrijević iz Bujanovca , a osnivač oba medija bila je Skupština opštine Bujanovac.
U vreme krize, Bujanovac je imao i privatni radio pod imenom Radio „Ema“. Na medijskom nebu radio se oglasio 25. maja 1998. godine, na tada popularni Dan mladosti i rođendan Josipa Broza. Vlasnik u glavni i odgovorni urednik bio je Oliver Trajković.
Na inicijativu OEBS, 18. januara 2002. godine, potpisan je sporazum „Osnovni principi za reorganizaciju medija“ u državnoj svojini. Potpisali su ga predstavnici OEBS, Koordinacionog tela i opštine Bujanovac.
Na osnovu sporazuma, već marta 2002. godine, Radio je promenio ime u Radio Bujanovac, a krajem godine pokrenute su i „Bujanovačke novine“. Ostaće zabeleženo da su pripadnici albanske nacionalne zajednice u Bujanovcu, od 20. septembra 2002. godine, svakoga dana, u večernjim satima, slušali vesti na maternjem jeziku, koje su u početku trajale 5 minuta.
Princip „dve redakcije“ u jednom mediju potom je primenjen i kod pokretanja TV Bujanovac 25. marta 2006. godine. Sličan model je posle nekoliko meseci realizovan u Preševu, a 2004. godine u Medveđi, uz napomenu da je RTV Preševo program emitovao na albanskom jeziku, sa jednom informativnom emisijom na srpskom.
Nešto kasnije, 6. decembra 2003. godine, izašao je prvi broj „Bujanovačkih novina“, štampan na oba jezika. Program Radija i petnaestodnevne novine pripremala je srpsko-albanska redakcija na čijem je čelu bio profesor Džahid Ramadani.
Međutim, Andon Dimitrijević je novine „Srpske venac“ u međuvremenu preregistrovao u „Novi srpski venac“, koji i danas izlazi.
Toliko o sudbini takozvanih „državnih“ medija u Bujanovcu u post kriznom periodu.
I pre nego završimo s medijima, ovde su i mesto i vreme da se istakne još nekoliko važnih podataka.
Albanci su prvi štampani medij imali maja 1977. godine. Bio je to mesečni časopis „Jehona“ (Odjek). Časopis je štampan na šapilografu, izdavač je bilo Kulturno umetničko društvo „Jehona“ iz Velikog Trnovca, a glavni i odgovorni urednik Skender Gaši, profesor albanskog jezika iz Gimnazije. Na njegovom mestu danas je profesor Sevdailj Hiseni iz Veolikog Trnovca. Zbog već poznatih okolnosti „Jehona“ nije izlazila u vreme sukoba.
Prvi portal na jugu Srbije zvao se Presheva.com. Oglasio se na albanskom jeziku 14. juna 1997. godine, kada u Srbiji nije bilo interneta. Preševljanin Driton Salihu (1979) bio je glavni i odgovorni urednik i vlasnik zajedno sa Ardianom Salihuom.
Prvi radio na albanskom jeziku u Srbiji, pokrenuo je Jeton Ismaili, bujanovački dopisnik Radija Dojče wele. Bilo je to 2. juna 2002. godine. Pojava ovog radija među Albancima je naišla na opšte oduševljenje.
Napokon, vlasnik prve televizije u Srbiji koja je emitovala program na albanskom jeziku bio je Nedžat Behljulji, vlasnik kompanije „Elhan komerc“ iz Bujanovca. Taj istorijski čin za Albance juga Srbije dogodio se 7. marta 2003. godine.
Radoman Irić
Napomena: Prenošenje teksta ili delova teksta nije dozvoljeno bez kontakta redakcije i odobrenja autora feljtona.
