U ovoj zemlji nedođiji, nema vrata koja ne otvara univerzalni ključ koji se zove partijska knjižica SNS.
Gde god da se njen vlasnik nalazi, ovaj kalauz će mu pomoći da se pred njim otvore svaka vrata koliko god bila magična. Pred njenim veličanstvom partijskom knjižicom SNS, daleko u drugom planu su sva lična dokumenta, profesionalne diplome, sertifikati, kartice…
Čast retkim izuzecima, armija ljudi sa margina društva: promašeni, nedokazani, ljudi tankih biografija, primitivci, mediokriteti… dokopali su se preko noći ove knjižice na volšeban način.
Ostavimo po strani hiljade onih sa margine, a prisetimo se pojedinaca koji su do juče bili političke i društvene nule, ali su sa ovom knjižicom u ruci naprasno bljesnuli i postali „veliki bogovi malih varoši“.
No, da ne pričam naprazno, bez argumenata, hoću Vranjanke i Vranjance da zamolim da se prisete i da pred svojom savešću odgovore na pitanje:
Ko su do 2012. godine, u našim životima, na javnoj sceni u Vranju, bili: Srećko Pejković – Srećko Šojić, Slaviša Bulatović – Bulča, Slobodan Milenković – Gonzi, Zorica Jović – Zorka igraorka, Milan Ilić – Očinji vid, Nenad Đorđević – Neši sportmen, Nenad Milojević – Šone, Stefan Filipović – Filipko…
Hajde pričajte na glas da svi čujemo? Tačno – bili su to ljudi sa društvene margine, bez identiteta, koji za javno dobro do 2012. nisu ni jedan kolac negde uboli. Ovi koje sam pobrojao, ali i stotine njihovih saboraca, koji su se poslednjih godina žestoko ovajdili na našim grbačama, treba da zahvale samo i isključivo njenom veličanstvu partijskoj knjižici.
Ovi koje sam pobrojao, ali ne samo oni, kada prođe ovo ludilo, MORAJU partijsku knjižicu SNS da urame, da je smeste u zlatan ram, koji će postaviti na istaknuti zid svog doma.
Pa onda svako jutro kada se probude, da se lepo prekrste i poljube tu ikonu.
Radoman Irić
