Verovatno misle mnogi ljudi, pa i moji novi drugari sveštenici, da postoji prikladnije mesto za ispovest, ali je ne umem drugačije jer „Ovo je moja kuća ….“.
Krenula sam sinoć na sastanak, dok su dvojica mojih vremešnih komšija (skupa imaju preko 150 godina)ćaskali na ulici. Kada su me ugledali oduševljeno su mahali novčanicima i molili me da im kupim karte za koncert Nikole Rokvić, jer su stari i ne mogu do prodajnog mesta. Ja ih pitam, kako će na koncert, oni kažu to je drugo, tamo moramo da dođemo …
Od juče mi zbog njih lebdi osmeh na licu, a u glavi mi vrtlog misli. Danas kada će se desiti neviđena stvar u novijoj istoriji, veliki humanitarni koncert u porti Sabornog hrama koji je već prikupio preko 2 miliona dinara za lečenje „Tri naše“ i poslaće jednu malu Sofiju po lek, ja ne uspevam da se radujem, bar ne onako kako to obično činim, skakućem po kući pevam i ljubim svakog ko mi pod ruku dođe.
Sedim i sećam se. Prvo smo upale u kovid ludilo, svi su nas gledali kao dokone lujke na početku, a onda smo se pretvorile u stručnjake za manometre, kiseonične maske, adekvatne posteljine, igle, špriceve i ostalo … Prošlo je i to ludilo, ali naše je tek počelo. Tada smo nestvarnom energijom u našu priču uveli mnoge ljude koji su bili i ostali prijatelji svih naših akcija Alfa, Knauf, Rosa, Vinarija Aleksić, Apotekarska ustanova, 7. juli, Hanibal, Sorabi … a što se tiče pojedinaca mogla bih satima, jer ta „lista za odstrel“ raste iz dana u dan.
Bilo je tu svega i svačega, bio je sa nama dr Mladen Kostić, naš medicinski saradnik, koji je pomagao oko svega i koji je takođe postao deo ekipe na koji možemo uvek da se oslonimo. Mogla bih ja ovako satima, ali ne vredi. To nije bio period anegdota, to je bio period straha i neizvesnosti, to je bio period gubitaka, to je bio period kada smo žudeli za zagrljajima ali smo od njih zazirali.
Godina sledeća, grad oblepljen umrlicama, deca ostala bez roditelja. Kuma Milica idejni tvorac Ženskog solidarnog fronta ponovo dobija sve simptome neizlečive bolesti zvane „neizdrž“. Krećemo kao guske u magli, a u našem jatu svaki dan sve više i više žena. Odaje počast Diani Budisavljević, budimo provinciju i organizujemo veliki humanitarni bal. Sećam se da sam u više navrata htela da bijem rođenu kumu, sećam se da smo toliko bile umorne da smo energetska pića pile umesto vode, ali se sećam i velike podrške pojedinaca i kompanija koje nam veruju. Nije sve bilo idealno, verovatno nikada neće ni biti.
Neki su pokazali svoj primitivizam, neki svoju širinu, neki nisu uspeli da iskontrolišu bes jer nisu u centru pažnje … ali svi smo mi ljudi i nikome ne treba zamerati. Ali kad se već ispovedam, valja biti iskren i reći da sam zamerila, zamerila sam ženi koju jako volim, koja je rekla sledeće „Što se majev bre, u Vranje da praviv bal“, ova opaska je bila jedini njen doprinos našim akcijama, ali ako mene pitate i to je doprinos, doprinos mom ličnom shvatanju da nismo svi od istog materijala satkani. Bilo je tu i raznih političkih otimanja i previranja koja su sa sobom nosila nerviranja, ali se na tome i završilo na nerviranju. Akteri tih događaja su politička prošlost, a mi zamislite i dalje trajemo.
Od većih stvari izdvajam akciju „Sevap je merak“ koja nas umalo nije dokrajčila. Miličina potreba da nahrani gladne dovela je do toga da ponovo radimo od jutra do sutra ovoga puta teške fizičke poslove, ali onda kao i uvek pojavi se dobra vila preduzeća Komrad i naša članica, draga Nela i sve reši. Bila je to još jedna uspešna akcija koja je rodila nova prijateljstva, jer smo se našle u čudu kada je svoju pomoć ponudila Eparhija. Da budem iskrena do kraja, nismo navikli da crkva daje bilo šta, a dali su ljudi i zejtina i brašna i veliku podršku. Priznajem da smo na sve to gledale sa rezervom, ali danas već nemamo dilemu da u Eparhiji rade naše naši prijatelji, sa kojima radimo i pijemo kafu. Od sitnih pakosti iz tog perioda izdvajam rečenicu gospođe koja se nevešto trudila da iskoristi naše delovanje u političke svrhe i koja je akciju definisala kao „deljenje konzervi“.
Desilo se onda da je za prijateljicu naše prijateljice Tijanu potrebno sakupiti novac za lečenje, Marija Dodić je svoj automobil pretvorila u pokretnu biblioteku i bi prvi sajam, ulični sajam knjiga, za Tiću koja je otišla u Rusiju po svoj lek.
U jednom trenutku tri žene, majke, poznanice, pobratimke, komšinice, jednostavno NAŠE, pojavile su se na sajtu Fondacije Budi human. Za njihovo lečenje potrebno je novca koji je više od mesečnog budžeta svih Vranjanaca. Udahnule smo duboko i krenule. Ovoga puta uz nas su stala još dva udruženja, Eparhija, Škola fudbala i vojska dobrih ljudi. Svako na svoj način i suma od 17 miliona više nije tako nedostižna. Adriana Simeonova je otišla na lečenje u Atinu, čekamo da bukvalno stane na svoje noge. Njen brat Stefan za to vreme neumorno „akcija“, pere sudove, prodaje ulaznice, uređuje bazare i peva. Nemoguće je ne voleti takvu energiju i takav osmeh.
Nadica Stošić, poput pomenute Tijane uskoro ide za Moskvu kako bi zaustavila progresiju multipla skleroze. Polovina potrebne sume je već na računu. U međuvremenu donela je odluku koja nas je sve ostavila bez teksta, doniraće svoju kosu malim herojima koji biju bitku sa karcinomom. Snežana Stanković, majka, prijateljica i jedna hrabra žena. Često pomislim kako nije bolesna jer neda da je bolest pobedi. Ispratićemo je u Belorusiju po novi bubreg jer Teodori i Teoni treba njihova mama, a nama treba Sneška čarobnog osmeha.
U našoj euforiji, kada u nečemu uspemo, možda nekome delujemo bezobrazno, bahato ili uobraženo. Verujte da nije tako mi samo ne umemo da se nosimo sa količinom emocija koje nam se dese. Red suza, red smeha, pa opet u krug i tako iz dana u dan. Nama je ovo postalo način života i niko nas ne tera, niko od nas ništa ne traži mi samo želimo da pokažemo da u ovom gradu žive dobri ljudi, koji se grupišu i kojima je opšte dobo lično zadovoljstvo.
Na kraju, pre nego što Nikola Rokvić večeras svima poruči „Zavoli čoveka u sebi“, želim da vam kažem da smo mi zavoleli jedni druge, više nego sebe i da smo ponosni na to što živimo u gradu koji ima dušu. Možda je i dalje ljudima smešno što direktorka Zdravstvenog centra prodaje polovne knjige na ulici, što humanitarna radnica zavrne rukave i nosi klupe za koncert, što ugledni gradski biznismen uzme macolu i ruši zid kako bi imalo više mesta za publiku, što Joca trener neumorno pruđa podršku našoj kraljici ulične prodaje gospođa Venki,što sveštenik zadigne mantiju i uzme džoger u ruke ako je to potrebno, što su mnoge žene izabrale da ne spavaju noćima kako ne bi zapostavile sopstvene porodice jer im je bitno da zajednica pobedi.
Hvala Danici čiju podršku iz Novog Sada dobijamo neprestano, zatim jednoj Ireni iz Beograda, Biljani iz Leskovca, Tijani iz Edinburga, Tanji iz Kanade, Bebi iz Australije … naše su i uz nas su i nisu jedine. To je pokazala i Maja iz Vrnjačke Banje koja je došla na odmor, a na odmoru pevala Za naše tri, Jelena koja je došla iz Beograda na Uskrs i prodavala sa nama na Bazaru.
Ne postoji veliki i mali doprinos. Postoji želja da se pomogne, a ona nema cenu i nije takmičenje u dobroti. Zaboravila sam da pomenem Radomana Irića koji je uvek uz nas i koji oboji (bukvalno iscrta) svaku našu akciju dobrotom. Zbog toga vidimo se večeras na koncertu. Saborna crkva je mesto sabiranja jedne velike porodice.
