I danas, tri dana posle revakcinacije, još mi je pred očima slika Sportske hale u Vranju i sve ono što sam tamo video i doživeo za manje od 20 minuta.
A, moram priznati: kada sam pošao da se revakcinišem, sebe sam već bio pripremio da čekam u dugim redovima, da se raspitujem gde je šta, da se nerviram i da se, kako nas je život naučio, kući vratim posle 2-3 sata.
Ne, ovoga puta uredna signalizacija i obaveštenja, doveli su me na početnu tačku – valjda se to zove pult za identifikaciju građana, a taj posao su obavljali 6-7 visprenih, mladih, vaspitanih i raspoloženih mladića i devojaka.
Odatle, po proceduri vakcinisanja, put vodi u desetak kabina , gde se čovek, sa profesionalcima u belim mantilima, bukvalno zadržava minut-dva.
Pa onda sledeći punk na kome dobijate Potvrdu o izvršenoj vakcinaciji protiv Kovida 19, i na kraju dolazite do kabina za vakcinaciju gde se opet zadržavate minut-dva.Toliko: cela ova priča o revakcinaciji, zajedno sa 10-minutnim odmorom posle primljene vakcine, verovali ili ne, stala je u dvadesetak minuta.
Dakle, tako i toliko rade profesionalci, pametni i mudri, kojih dakako ima među mama.Ovoga puta nama u Vranju to je ovakvom organizacijom, pokazao dr Nebojša Dimitrijević, direktor Zdravstvenog centra u Leskovcu. U vreme kada nas korona svakoga dana nemilosrdno šamara, dr Dimitrijević je postupio ne kao „dobar lekar“, već kao profesionalac. I zato, kada vam za nekoga kažu da je „dobar čovek“, odgovorite mu da tog dobrog čoveka „vode kući“, a vi od njih, umesto dobrog čoveka, tražite profesionalca.
Radoman Irić
