Parisa stvara svet u minijaturama

375
foto: Zoran Džonov

Pre par sedmica u Prihvatni centar u Vranju iz Irana je pristigla Parisa Harandžun sa još nekoliko rođaka i sinom. Ime joj pristaje iz više razloga, a neznancu budi jasne asocijacije na glavni grad Francuske koji je ujedno nezvanična prestonica mode, evropske kulture i pre svega, zbog svojih muzeja, prestonica likovne umetnosti.

Upravo ovaj vid izražavanja, slikanje i crtanje, je svet u kojem se Parisa najbolje snalazi, a urođeni talenat za slikarstvo je godinama brojnim obukama brižno negovala. Naizgled krhka i tiha, Parisa u sebi krije snagu kakve stene sa Elbrusovog Damavanda, najvišeg vrha njenog Irana, kao i glas svih boja koje koristi u svom izrazu.

Krenula sam sa svojim sinom i rođacima put zapadne Evrope. Verujem da ćemo jednog dana tamo i stići. Jednostavno, prilike u mojoj zemlji odavno nisu najbolje, a poslednjih godina postaje sve gore svakom ko je imalo drugačiji, zato smo i ostavili sve I krenuli. Želim da živim mirno, bez nepotrebnih pritisaka koji utiču na kvalitet mog života u velikoj meri. Pre svega, želja mi je da svom sinu obezbedim normalne uslove za školovanje i život, a sebi da nastavim da se bavim slikarstvom – kaže Parisa za VOM.

Nijanse boja dobijene mešanjem sa slanom vodom Persijskog zaliva i snegom sa vrhova severnih planina, zajedno sa Parisinim talentom, daju kristalno jasna umetnička dela. Iranska samouka umetnica ne bira mesto, prostor, tehniku – jednostavno, slika sve, kad god, na bilo čemu.

To je dar od boga. Pre svega volim slikanje, uživam dok se bavim ovom umetnošću. Počela sam još u detinjstvu, a kasnije sam uz pomoć oca ovaj talenat negovala i razvijala. Učila sam razne tehnike, crtala i bojila na bilo čemu pa tako moje slike možete videti i na ćupovima ili nekim drugim predmetima. Crtanje je moj način života, pa i kad mi nije išlo najbolje u životu nisam odustajala, naprotiv. Tokom formiranja mog slikarskog identiteta, dok sam odrastala najviše mi je značio komentar mogoca, bio je najveći kritičar, ali njegove savete sam uvek prihvatala – priča ova neobična umetnica.

Ipak, tehnika po kojoj je postala prepoznatljiva i u svojoj zemlji, je obrada jajeta. Slike koje su pred vama samo delimično mogu prikazati ovu vrstu umetnosti za koju kaže da u čitavom Iranu, koji broji više od 70 miliona stanovnika, rade samo ona i njen kolega!

Nije bilo nimalo lako naučiti ovu tehniku. Ni sama ne znam koliko puta sam polomila jaje dok nisam uspela da napravim svoje prvo „umetničko jaje“. Obrada ljuske zahteva strpljenje. To je samo jedna reč, ali toliko velika i snažna. Po prirodi sam tiha i strpljiva, ali morala sam da naučim da dok radim jedno jaje da moram biti još tiša i još strpljivija. Sada kada sam ovladala ovom tehnikom, opuštenija sam, više uživam, a za jedan dan mogu da završim i dva, tri jajeta. Inače, nije bitno od koje je ptice, obrađivala sam i kokošija i velika nojeva jaja, ali najčešće radim sa guščijim – pojašnjava umetnica.

Parisa sada nema najbolje uslove kako bi nastavila da radi ovu vrstu likovnog izražavanja. Ipak, to joj nimalo ne smeta jer joj je najbitnije da se slikarstvom bavi svakodnevno. U jednom uglu trpezarije postavi papir, razlije boje, a telefon ima ulogu nekadašnjeg džuboksa, dovoljno za nastanak novog umetničkog dela.

Slikam svakodnevni život, nešto što me u trenutku pokrene, mada priznajem da me najviše inspiriše priroda pa često na mojim slikama možete videti ružu ili neki drugi cvet. Želim da se zahvalim i organizacijama ovde u kampu koje svima pomažu. Nismo očekivali ovakav prijem i toplinu, a zaposleni u kampu znaju za moju ljubav prema slikarstvu pa mi obezbeđuju osnovne stvari kao što su papir, boje i četkice. Zaista, svi su dobri prema nama iako smo stranci.

Grad pod Pržarom nije stigla da obiđe još uvek. Ipak, ono što joj pada prvo u oči je da nije veliki i to da oko grada ima divnih predela.

Nadam se ću imati priliku da obiđem Vranje. Najviše me privlači priroda oko samog grada jer je stvarno lepa, očuvana i čista.

Parisu ostavljamo u njenim bojama koje same prave svoju priču na platnu. Izbeglištvo je teško, ali nije i izgovor da ne budemo najbolja verzija sebe. Nastavljamo dalje do novog susreta sa ljudima na putu.

Foto: Zoran Džonov

Video: Ivan Mladenović

Ovaj tekst urađen je u okviru projekta „Ljudi na putu“, koji sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja.