Ivana Milanović tihi heroj izbegličke krize (Foto i Video)

928

Sve je počelo slučajno, kao i većina velikih i značajnih stvari. Učiteljica bez posla, živi u Vranju, dok joj se u jesen 2015. godine ispred rodne kuće u Preševu odvija prava drama – dolazak izbeglica! Spletom okolnosti postala je deo ove drame koja se ne odvija iza kulisa već u stvarnosti.

Ivana Milanović, tihi heroj izbegličke krize, danas je radnik Komesarijata za izbeglice i raseljena lica republike Srbije (KIRS), a kada je izbeglički talas stigao i do Srbije rešila je da pomogne nesrećnim ljudima.

Teško je opisati sam početak jer kad bih rekla da je bio haos, to ne bi dovoljno iskazalo situaciju na terenu. Svakog dana je pristizalo po nekoliko hiljada ljudi u Preševo, svoj grad jednostavno nisam mogla da prepoznam kada sam stigla. Sredinom oktobra sam se uključila u rad Komesarijata, u početku sam imala obaveze u sektoru registracije ljudi. Evo sada četiri godine kasnije i dalje sam tu, sa nekim drugačijim oabvezama u kampu u Vranju – kaže Ivana na početku razgovora.

Izbeglička kriza je u svom početku imala tranzitni karakter sve dok u proleće 2016. godine Mađari nisu zatvorili svoju granicu. Od tada se menja i oblik izbegličke krize, sistem rada na terenu i naravno obaveze samih radnika. Ivana je ostala još par meseci dok se nije otvorio novi prihvatni centar u Bujanovcu.

Početak rada kampa u Bujanovcu mi je bio možda i najveći izazov za ove četiri godine. Ja sam do tada bila radnik u registraciji korisnika ili u popisu. Kada su otvorili “Bujanovac” rekli su mi da ću privremeno voditi taj kamp, a šta to znači shvatila sam tek kada su dvojica šefova, posle otvaranja kampa, otišli nazad za Preševo. Rekli su mi samo “Sad si sama!”, u smislu da od mene zavisi organizacija čitavog kampa. Šok i panika su trajali pet, deset minuta, a onda sam sa ljudima koji su tamo zaposleni i dalje, krenula da postavljam sve na svoje mesto. Kako je funkcionisao kamp moraće drugi da pričaju, ali ja sam bila zadovoljna. Posle skoro godinu dana u Bujanovcu, prebačena sam u kamp u Vranje koji je poslednji otvoren na jugu Srbije.

Ivana je sada angažovana u kampu u Vranju, nekadašnjem Motelu, na realizaciji čitavog školskog programa za decu izbeglice. To podrazumeva veliki spisak obaveza, a izdvajaju se pripreme za polazak u školu, sistematske preglede, upis u školu, nabavka udžbenika, saradnju sa učiteljima, nastavnicima i direktorima škola, realizaciju domaćih zadataka, svakodnevni prevoz, edukaciju učenika iz lokalne zajednice…

Ovde sam zadužena za rad sa decom, organizovanjem školskog programa, saradnju sa obrazovnim ustanovama u gradu. Sada radim posao koji je najsličniji mom zvanju i zato sam veoma srećna. Ipak, želim da istaknem dve stvari, a to je da je Srbija kao država odlično reagovala na čitav ovaj problem izbeglica. Kada je sve počelo niko nije ni pomislio da će se doći do ovog nivoa da ćemo imati decu u redovnoj školi da će neki đaci čak osvojiti nagrade na republičkim takmičenjima. Sa druge strane, treba istaći da nikako nisam mogla sama sve ovo da uradim. Tu je splet više organizacija koje su angažovane u kampovima na jugu Srbije kao i velika podrška kolega iz KIRS-a – kaže Ivana.

Na pitanje da nam kao učiteljica opiše školski program u jednom izbegličkom kampu nastavlja, ona nastavlja sa osmehom na licu.

Kada se nešto hoće, pre svega kada se nešto voli, onda je sve lako. U kampu odjednom prozorsko okno postane tabla, a beo papir bezgranično prostranstvo koje pruža znanje. U početku nije bilo knjiga, tabli, svezaka, nije bila učionica, ali se učilo i radilo, a sedeli su đaci koji se jezički ne razumeju. I danas ponekad nemamo prevodioca, a onda me oduševe druga deca koja pokušavaju svojim vršnjacima da prevedu ono što ih mi učimo. Kasnije smo zajedno sa organizacijama uspeli da obezbedimo sav potreban materijal za neko normalno funkcionisanje i sada ovde imamo jednu prostoriju koja više liči na učionicu nego na nekadašnji bar – kaže ova mlada žena.

Ivana Milanović je kao nagradu za svoju predanost, posvećenost i profesionalizam dobila Orden koji dodeljuje Komesarijat za izbeglice i raseljena lica RS. Pored nje, Orden su dobili i upravnici kampova u Vranju i ostalih prihvatnih centara u Srbiji. Pored toga što je za četiri godine dokazala svoju komptentnost, pitanje je da li je i ona nešto naučila od samih izbeglica?

Kako da ne, to je jedna velika razmena između ljudi. Pre svega upoznala sam više različitih kultura, nove načine života, pogleda na svet. Sigurna sam da svi koji su bar na kratko bili angažovani u izbegličkoj krizi da su izašli iz toga bogatiji za jedno veliko iskustvo. Što se tiče nekog opšteg zaključka o svemu kroz šta sam prošla, za mogu reći samo da je svaka osoba posebna ličnost, unikat, nema mesta za neko generalizovanje. Postoje dobri i loši ljudi, zahvalni i skromni, kao i ovi drugi koji to nisu. Isto je kao i u životu – kaže Ivana.

Za ove četiri godine stotine hiljada migranata je prošlo kroz Srbiju, mnogi od njih su upoznali Ivanu čija je uloga bila da im pomogne, ali i da ih upozna sa nekim kulturološkim vrednostima koje vladaju kod nas i u Evropi. Kao neki skeledžija koji preko reke prevozi putnike, na drugu obalu, o kojoj ne znaju gotovo ništa. Takva uloga donela joj je brojna iskustva i nezaboravna prijateljstva.

Na sve se čovek navikne, može da prihvati, ali na rastanke nikada – priča Ivana sa setom u glasu o poslu koji je osuđen na rastanke.

Svakog jutra pešice od stana do Motela kreće orna da nekom ulepša dan. Uvek otvorena i iskrena, često bi na početku naišla na otpor, ali kako bi vreme odmicalo migranti bi razumeli njene stavove da svi moraju biti jednako poštovani. Nesuđena učiteljica je doživela da svoju struku primenjuje u nekim situacijama za koje te niko neće pripremiti. Priznanje u vidu ordena koji će zauvek sijati na njenim reverima stigao je jer je svaki problem rešila tako što je prilazila otvorenog uma i srca punog ljubavi. Dokazala je da može i ume, da je pravi čovek na pravom mestu, tu – pored nas.

  • Novinar: Bratislav Čukić
  • Foto i video: Ivan Mladenović