Miruaiz Mangala iz Avganistana izbeglica humanista

48

Miruaiz Mangala je iz Avganistana, izbeglica koji je nakon višegodišnjeg putešestvija sada smešten u prihvatnom centru u Bujanovcu, ima svoju životnu priču koja ga je nagnala na put u bolje sutra, ali ga je hobi kojim se bavi u gotovo nemogućim uslovima učinio još boljim čovekom. Iako je bio u situaciji da prima pomoć, ovaj činovnik sa kičicom, pokazao je da želi da i sam pomogne na najbolji način koji ume.

Završio je srednju školu u Lugaru, svom rodnom gradu i počeo da radi u Opštinskoj upravi. Ipak, njegovo srce nije moglo da izdrži brojne pritiske, pre svega političke prirode, te se odlučio na put. 

Prošlo je mnogo vremena od kada sam otišao od kuće. Već šest godina sam na nekom svom putovanju ka boljem životu. Nisam zamišljao da će biti ovako dugo, ali iskustvo koje sam stekao je izuzetno. Život se nastavlja i ide svojim tokom svakog jutra kada ustanete bez obzira na vaše planove i snove, a na vama je da se samo prilagodite. Prihvatio sam to gde sam sada, ali ne odustajem od svog cilja da stignem do zapadnje Evrope i tamo započnem svoj život na način koji želim – kaže Miruaiz.

Smeđokosi momak, osrednje visine sa neobičnim sjajem u očima, otkriva nam da je on najstariji od dece u svojoj porodici. Pored njega, roditelji su očuvali još četvoro dece – dvojicu braće i dve sestre je Miruaiz ostavio u Avganistanu.

Do Srbije je došao prolazeći i živeći kroz Tursku, Grčku i Severnu Makedoniju. Posle treće godine provedene u nekadašnjoj Persiji otišao je dalje i zatim je po 14 meseci boravio u prestonici nekadašnjeg Otomanskog carstva, odnosno u državi starih Helena.

Moja ruta kojom sam došao do Srbije se ne razlikuje mnogo od drugih kojima su prošle druge izbeglice. Nekoliko stvari su zajedničke za ovaj talas izbeglice: ruta kojom se ide, želja za boljim životom, činjenica da su izbeglice, kao i to da većina vodi persijsko ili arapsko poreklo. Ipak, sve ostalo što obeleži nekog na ovom putovanju je potpuno individualno. Samo putovanje je veliki rizik, izuzetno je opasno, lako se može izgubiti život. Ali, i to mnogo govori o samoj želji bilo kog od nas da krene i odluči se na ovaj rizik, odnosno još više govori o situaciji u zemlji odakle je pošao bilo ko od nas. Imamo svoje snove i želje, ne želimo da odustanemo od njih. Uvideli smo priliku da možemo da promenimo sredinu, i eto nas sada ovde – govori Mangala pomalo stidljivo, kao da mu medijska pažnja ne prija.

Iako on ne želi da io tome govori, ne možemo da ne spomenemo njegovo humanitarno učestvovanje u akciji  prikupljanja pomoći za jednu teško bolesnu devojčicu iz Bujanovca.

Svoja umetnička dela je bespogovorno darivao organizatoru akcije. Iako je i sam izbeglica nalazi se u veoma lošoj situaciji u kojoj je nepredvidiv naredni sat, a kamoli neki duži vremenski period Miruaiz je sa zadovoljstvom uzeo učešće u svemu.

Nikad ne treba zaboraviti da smo pre svega ljudi i da u svakoj situaciji treba da pomognemo jedni drugima, a posebno ljudima u svojoj okolini. Mene su u Srbiji svi dočekali veoma lepo, sviđa mi se Bujanovac kao grad takođe, i čim sam čuo o čemu je reč, sa zadovoljstvom sam prihvatio ovu ideju – kaže Mangala skromno.

On u svojoj skromnosti naglašava da nikad nije pohađao neku školu slikanja, jednostavno  ima taj talenat koji su otkrili njegovi roditelji kada je bio dete.

Slikam za sebe jer se osećam prijatno kada radim tako nešto, a u sitiacijama kada niste na jednoj adresi već na stalnom putu nije jednostavno naći nešto što te ispunjava – kaže ovaj čovek.

Iz onih iskrenih i čistih očiju nismo mogli ni da očekujemo drugačiji odgovor od datog. Taj pogled, i ove reči šetaju se po sredini polja ljudske dobrote, a ono je široko onoliko koliko i vaše srce.

Nema sumnje, da čovek pod imenom Miruaiz Mangala može da koristi veliku površinu svog polja dobrote dok sa kičicom i štafelajom u rukama oplemenjuje novu belinu platna.

Foto: Ivan Mladenović

Video: Zoran Džonov

Ovaj tekst urađen je u okviru projekta „Ljudi na putu“, koji sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja.