Dah Burundija u dolini Morave Južne

77

Na putu ka boljem sutra jug Srbije često podseća na neki stari turski han u kojem se prenoći, osveži i sakupi snaga za nastavak svoje odiseje. Među stotinama hiljada onih koji se kreću sa Bliskog istoka ka zapadnoj Evropi, ima i onih za koje bi rekli da su „zalutali“ samo zato jer ne dolaze iz već očekivanog podneblja.

Junakinja naše priče, Julija Tuyisabe dolazi iz Burundija koji je nekada bio belgijska kolonija te se njeno ime pravilno izgovara Žilijet. Pored jezika koji je i dalje sveprisutan u društvu ove male zemlje u srcu Afrike, naša sagovornica govori još čak tri – engleski, i dva lokalna – svahili i kurundi jezike. Poznavanje jezika joj pomaže u svemu, da se snađe po belom svetu, da se oseti građankom sveta, da lakše razume sve.

Moja zemlja je pre svega veoma lepa. Na žalost, postoje sukobi koji su pre svega plemenski, a koji otežavaju život u Burundiju. Kada jedno od dva plemena – Hutu ili Tuci, dođe na vlast, pripadnici ovog drugog su u velikom problemu. Posle par godina se ovi drugi vrate na vlast i opet imamo jedan veliki broj nezadovoljnog naroda. I tako u krug – kaže na početku razgovora harizmatična Julija.

Kultura Srbije skoro nimalo nije imala dodirnih tačaka sa šarenolikom kulturom Burundija koji spada među najmanje države Afrike. Iako ne izlaze na more, imaju dosta vode, tačnije na severu zemlje se nalazi jezero Tanganjika, a takođe kroz teritoriju Burundija protiče i Nil. Ipak, Burundi je i dalje veoma siromašna država…

Burundi je prelepa zemlja, nemamo problem sa vodom, iako to ljudi prvo pomisle kada čuju  za Afriku. Takođe, školovala sam se i u Ugandi gde sam završila Ekonomski fakultet. I ovu državu doživaljvam kao svoju – kaže Julija.

Za razliku od nekih drugih zemalja iz kojih su stigle izbeglice u Vranje, u Burundiju nema mnogo zabrana prema ženama, posebno kada je reč o školovanju.

Škole su kao i svuda u razvijenom svetu, sa mešovitim odeljenjima. Završila sam fakultet bez problema, a tokom školovanja i odrastanja sam mnogo volela da se bavim sportom. Imali smo četiri ekipe za košarku u mom gradu, takođe redovono sam igrala i odbojku i išla u teretanu – kaže ova Burunđanka

U neposrednom razgovoru sa nama, ne skidajući osmeh sa lica priča kako redovno ide u crkvu i voli da čitam knjige.

Ne samo one stručne iz ekonomije već i romane i sve što mi dođe pod ruku. Tako provodim i dane u kampu, čitajući – kaže ova mlada žena.

Kada je reč o boravku u našem gradu, lepa Julija će sigurno zauvek zapamtiti Vranje. Razlog tome je što je po prvi put u životu videla sneg!

Bilo je predivno kada je sneg pao. Prvi put sam imala kontakt sa snegom i naravno da sam bila srećna. Igrali smo se malo sa ostalim prijateljima u kampu, ali prvi utisak je bio da sam nekoliko minuta stajala pored prozora i gledala kako neprestano pada. Vranje ću sigurno upamtiti i po tome što za svaki obrok jede hleb. Kod nas je to drugačije, odnosno samo za doručak uzimamo hleb, a kasnije nam nije potreban. Inače, hrana u Srbiji je ukusna, ima svega pomalo, pravi jedan miks ukusa, ali i pomalo je teška u odnosu na to šta se jede u mojoj zemlji. Kod nas ima više voća u ishrani – kaže za kraj Julija Tuyisabe.

Skromna Julija svojim razigranim pogledom gleda samo napred, ne osvrće se mnogo za prošlosti, jer kako kaže, ne može je promeniti već samo sećati. Tako će i jednog dana, kada se konačno domogne zapadne Evrope, Vranje biti u njenom sećanju. Naravno, belina i svežina snega će je uvek podsećati na ovaj grad.

Iako će novo sunce svakako otopiti sve, pa i izbrisati tragove na snegu, dah Burundija će se još dugo osećati u dolini Morave, Južne.

Novinar: Bratislav Čukić

Foto: Ivan Mladenović

Video: Zoran Džonov

Ovaj tekst urađen je u okviru projekta „Ljudi na putu“, koji sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja.

Stavovi izneti u tekstu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.