Za kraj naših susretanja na putu sa izbeglicama, migrantima, raseljenima, ostavili smo jednu posebnu ili opštu ličnost, jedno zvanje ili stanje, jedno „samo moje“ ili svačije… Žena i XXI vek.
Vekovi su tu da nas brojevima samo podsete na prolaznost jer koliko god ih više ili manje komplikovano pisali, jedna konstanta se nije menjala u podsvesti svakog bića – žena je slabiji pol. A da li je? Nežniji pol, svakako, ali opstati posle svega što im se u raznim kulturama „priređivalo“… čini se da to slabiji ne bi izdržali.
U izbegličkim kampovima na jugu Srbije se mogu sresti žene iz potpuno različitih kultura koje se ni u jednoj tački ne dodiruju i prepliću, osim u jednoj po pitanju žena.
Pišući reportaže „Ljudi na putu“, kao i vodeći razgovore, zvanične i nezvanične, sa ženama koje su tu, u našem komšiluku, ne može se potpuno generalizovati slika. Kulturni milje iz kojeg dolaze izbeglice su često veoma različiti međusobno, čak iako dame dolaze iz iste države.
Neki đaci su išli samo u škole za dečake ili samo za devojčice, dok druga deca nisu imala ovakvo iskustvo. Neke devojke nisu ni išle u školu, već bi samo muški potomci pohađali obrazovne ustanove.
Sa radnicom Komesarijata za izbeglice i raseljena lica Srbije u Vranju, Ivanom Milanović smo takođe dotakli ovu temu:
Bilo je svega, ali ono što je najbitnije u celoj ovoj priči je da se ništa ne može staviti u jedan okvir. Jednostavno, svaka priča sa kojom sam se srela je posebna za sebe. Takođe, reč je o kulturama koje su toliko različite. Ipak, može se reći da im je zajedničko to da su muškarci u prednosti u odnosu na žene. To samo znači da imaju možda neku privilegiju više u odnosu na žene i ništa više od toga. Opet, sretala sam porodice gde to nije slučaj, u kojoj su možda i devojčice bile više poštovane od sinova – kaže Ivana.
Sagovornica Tiba je iz Irana i već godinu i po boravi u Srbiji sa suprugom i dvoje dece. Iz Irana su otišli zbog loše situacije u celoj državi, ne samo po pitanju žena.
Mnogo toga zavisi od same ličnosti. Moj muž je čovek kakvog bi poželela svakoj ženi da nađe. Ipak, kada je u pitanju zakon u Iranu, jasno je da su žene u slabijoj poziciji u odnosu na muškarce. Prema zakonu u Iranu moramo da nosimo hidžab, a kada je napolju trideset ili četrdeset stepeni, onda to nije nimalo lako. Pored tih pravila oblačenja, postoji zakon i o tome kome pripadaju deca posle razvoda. Odnosno, ako dođe do toga, deca žive do sedme ili osme godine sa majkom, a posle moraju da budu kod oca. Osim, ako se oni sami ne dogovore drugačije pa ostanu kod majke. Žene su slobodne u izboru svog partnera, ali opet mnogo toga zavisi i od same porodice i nekih tradicionalnih vrednosti, odnosno konzervativnih stavova koji su u nekoj porodici jači, a u nekoj ne – kaže Tiba.
Sa druge strane, zakon u susednom Avganistanu je još stroži prema ženskim pravima, ali u razgovoru sa Sonjom koja je tu već dve godine nismo saznali više informacija.
Moja priča je drugačija jer na sreću svih nas petoro imamo najbolje roditelje na svetu. Sigurno nije lako biti žena u Avganistanu, ali nas dve sestre to nismo osetile toliko jer smo imale potpunu i bezuslovnu podršku roditelja u svemu što smo htele. Išle smo u redovnu školu, završile je i čak smo malo i radile pre polaska na ovaj put. To nije uvek slučaj u Avganistanu, moram da priznam. Roditelji nas podržavaju i danas da ne odustajemo od svojih snova i potpuno smo ravnopravne u svemu sa svojom braćom – kaže Sonja.
A kakva je slika na drugom kraju planete, u srcu vrele Afrike, u Burundiju, pokušala je da nam dočara Julija.
U Burundiju su škole mešovite, odrastala sam bezbrižno u odnosu na to što sam žensko, dakle imamo jednaka prava kao i svi dečaci. Ja sam se sve vreme u Burundiju bavila i sportom, završila sam i fakultet, bila zaposlena u administraciji. Ipak, problem nastaje kada je u pitanju brak jer tu nemamo prava na izbor već moramo da prihvatimo ono što nam je porodica odredila. I kasnije, opet imamo sva prava, ali oko izbora životnog partnera, ne – rekla nam je Julija.
I sada, kada se osvrnemo kroz istoriju, možemo samo primetiti da su godine samo brojevi, a da se neke stvari ne menjaju. Postoje sitnice kroz istoriju koje pokazuju napredak u statusu žena u društvu, ali još mnogo vekova će proći dok u očima svih ljudi svi ne postanemo jednaki.
Zbog žena su izbijali ratovi, gube se glave, menjaju se ličnosti. Zbog žena su se organizovali veliki protesti, menjale države i vere… Sve zbog njih, ali nikako i ZA njih.
novinar: Bratislav Čukić
foto i video: Ivan Mladenović
Ovaj tekst urađen je u okviru projekta „Ljudi na putu“, koji sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja.
Stavovi izneti u tekstu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
