Kad sam bio klinac, najviše sam voleo crtaće sa Duškom Dugouškom. I bila je jedna epizoda, zvana „Šeširi“, kad Dugouško i Sima otvore kamion sa šeširima, i kako im koji padne na glavu, tako im se promeni i ličnost.
Sad kad sam (mnogo) stariji, počinjem da shvatam da političke prilike nisu daleko od crtanog fillma. Kako koga staviš u fotelju, odma mu se promeni ličnost! Nekadašnji opozicioni borci protiv „zlog“ sistema postaju najveći zaštitnici istog. Nekadašnji demonstranti u patikama, postaju funkcioneri u italijanskoj garderobi. Sindikalci, borci za radnička prava, postanu ugostitelji i hotelijeri.
I to važi i za bivšu opoziciju, a današnju vlast, i za današnju opoziciju, a (možda) vlast u budućnosti. Lako se daju obećanja, teško se pamti. Lako se govori, teško se izvinjava. U zemlji koja ide na Zapad, ali dužom rutom, preko Istoka, u kojoj je sve super, ali ništa ne valja, i koja je toliko dobra i lepa da većina hoće da ode što dalje, ništa od ovoga zapravo i ne čudi. Reći će neko „šta hoćeš, ništa ti ne valja“…
Evo odmah da kažem – ja neću sigurno u inostranstvo. Možda i meni nekada zapadne neka fotelj… mislim, šešir na glavu.
Ivan Trajković
