Šetači, gledači i smarači

301

Bez ideje da zalazim u visoku (uslovno rečeno) politiku, moram da primetim da ovo što se naziva protestnim šetnjama u Vranju polako gubi svaki smisao. Nakon šest nedelja mogu da zaključim da ne znam šta mi teže pada šetači, gledači ili smarači.

Protest kao takav nije problematičan, već sve ono što se dešava u pozadini (bezveze mi da kažem iza kulisa u gradu koji sedam godina nema teatar). Elem, protest je najavljen kao građanska inicijativa. Već šest nedelja niko iz te građanske inicijative se nije pojavio i rekao evo ja sam organizator.

Znači neka masonska građanska inicijativa je organizator protesta bez ideje, smisla, zahteva i istinske potrebe da se nešto promeni osim političkih stranaka koje bi da budu ponovo na vlasti iako se nisu baš pokazali u prvom krugu.

Što se tiče takozvane opozicije, kojoj je naređeno da se ističe u prvi plan (kao i da drugi postoji) toliko je „neopravna“ da imam transfer blama dok ih gledam, kako pokušavaju da urade nešto što im je rečeno i što je najgore kako im je rečeno.

Ali lokalni političari ionako imaju jedinu obavezu da po svoje mišljenje idu isključivo u Beograd. Zar je toliko bilo teško reći mi u gradu nemamo građane koji bi bili spremni da kažu da im nije dobro, jer ako oni ne zavise od političke opcije na vlasti, zavise njihovi najbliži i pošto je takva situacija mi kao političke opozicione stranke moramo da organizujemo protest.

Elem, na tim sve skromnijim okupljanjima i šetnjama videli smo četiri govornika iz Vranja dva novinara i dva hirurga, znači to je to od nezadovoljnih građana?

Da se razumemo nisam ja protivnik bilo kakvog izražavanja nezadovoljstva. Svakog petka vidim nekoliko stotina dragih ljudi, razmenimo po koju rečenicu, prošetamo gradom i pozdravimo bezbednjake na zadatku koji nam se povremeno pridruže. Sve neki kulturan i fin svet, ovi koji to nisu vode svoje bitke preko društvenih mreža.

Mnogo su mi iritantni gledači, koji svakog protesta zauzmu svoja mesta sa strane, stoje, gledaju i  dobace koju reč podrške ili koju psovku. Vidi se da bi i oni šetali, ali lakše je da gledaju, pa ako se nešto i desi mogu da kažu da su bili tu.

Treća kategorija su smarači. Svi oni koji sede kući, filozofiraju na društvenim mrežama, kukaju dok piju kafu kod komšinice, žale se na prodavce na pijaci što su podigli cene i tradicionalno subotom u lokalnim kafićima razglabaju o politici i o tome kako su loši i ovi i oni. Kako je vlast nikakva, ali i ova opozicija ništa ne valja.

Etimološki, demokratija je izvedena od grčkih reči demos (narod) i kratein (vladati). Ja sam mišljenja da svaki narod bira vlast kakvu zaslužuje. Kad ukapira da se zajebao opet bira i tako u krug. E, sada u Vranju narod može bira samo dok grize plastičnu kašičicu i ispija kafu u nekom od kafića ili kladionica, jer izbori postoje da bi se bojkotovali ili žvrljali listići.

Na kraju, ja da sam neka vlast, ja bih bila zabrinuta da deset mojih građana makar bili i suprotna politička opcija, nezadovoljni šetaju ulicama. Ali avaj, lokalna vlast nema svoje mišljenje, ona ga bazira na mišljenju beogradskog šefa. Te smatra da su ti šetači nebitni i nevažni, pa im se obraća sa „Samo vi šetajte“!.

Na kraju, hoću da kažem da je ovo samo lični pogled na fenomen zvani protest, na fenomen zvani politika u provinciji i na fenomen da uvek čekamo da tamo gore u Beogradu neko odradi posao za nas. Uvek je tako bilo i biće, jer za šetnju nisu potrebne samo noge, dobro dođe i još neki organ, da me izvinite.

Preuzeto sa ličnog bloga autorke uz njeno odobrenje