Otac i sin na izbegličkom putu

34
foto Zoran Džonov

Čitave porodice, samci, prijatelji, komšije krenuli su na put u bolje sutra, a Srbija im je najčešće usputna stanica. Put koji im je bio jedini izlaz i beg od zla koje sa sobom nosi rat. Ovo je priča o ocu i sinu koji svoj odnos grade na putu ka obećanoj zemlji u kojoj veruju da mogu da žive normalno i bez straha.

Bela kosa i retka bela brada. Lice sa dosta brazdi koje su nacrtali vetrovi života i živahne plave oči koje su najsvetlije kada vide jednog vižljastog momka koji tek ulazi u svet odraslih.

Iz Irana su došli otac i sin Harfari. Zaposleni u prihvatnim centrima na jugu Srbije ističu da za sve ove godine rada sa izbeglicama nisu imali priliku da vide tako blizak odnos između oca i sina. Puni brige jedan za drugog i sa dosta poštovanja prema svima oko njih, od većine ih izdvaja ravnoteža smirenosti i velike želje za razigranim životom.

Mi smo iz Teherana. Živeli smo pristojnim životom od svog rada. Imao sam svoju malu plantažu maslina koje sam uzgajao i od toga smo imali lepu zaradu, taman za našu tročlanu porodicu. Kasnije su se okolnosti promenile, supruga i ja smo se rastali, a politička situacija u zemlji je postala sve teža – započinje priču Nadir.

On pojašnjava da svako ko se nije uklapao u nametnuti obrazac razmišljanja bio je u opasnosti.

To se ogledava u tome da ne možeš naći posao, ili niko kod vas neće da kupuje ako imate neku trgovinu pa sve do toga da završite u nekom zatvoru samo zato što vas neko lažno prijavi. Znate, kada sam odrastao učili su nas da slobodno razmišljamo i iskažemo svoje stavove, a odjednom se to promenilo i sada svi koji smo naučeni na slobodu moramo da poštujemo neka pravila za koja znamo da nisu dobra – priča Nadir.

Nadirov sin pohađa osnovnu školu u Vranju, a u kampu je jedan od najaktivnijih omladinaca, bez sumnje tu osobinu je nasledio od oca koji je takođe često angažovan u nekadašnjem Motelu na raznim sitnim poslovima, koje obavlja kako bi ljudima u Prihvatnom centru olakšao život.

Volim da sam aktivan, da iskoristim dan i uradim nešto. Na žalost, život u kampu kao izbeglica je sušta suprotnost tome, ima dosta slobodnog vremena i zato nam nije lako. I moj sin ima tu osobinu, nije kao većina njegovih vršnjaka zagledan u telefon i da stalno igra igrice ili da je neprekidno na nekoj društvenoj mreži. Ranije nije imao priliku da nauči da vozi bicikl pa je to ovde savladao i bio je jako srećan zbog toga, takođe i stoni tenis nije mnogo igrao pre dolaska ovde, ali sada je odličan u tom sportu. Bitno je da se čovek kreće i da bude aktivan, da okupira misli, jer tako razvija sebe u svakom smislu. Zna se kada je vreme za odmor i tada odmaramo, a sada još sledi zima i nećemo imati mnogo prilika da budemo napolju – kaže Nadir i ponosno gleda u dečaka koji klima glavom dok otac govori.

Nadir Harfari želi da stigne da svoja znanja iskoristi tamo gde će poštovati njegov “majstorluk”, ali pre svega da svom sinu priušti kvalitetniji život. Školovanje je veoma važno, ali…

Naravno da je škola bitna i zato ide u školu i ovde u Srbiji kako bi bio u toku sa onim što uče njegovi vršnjaci. Ipak, on većinu gradiva ne razume, što je i logično. Takva situacija ga očekuje i u bilo kojoj zapadnoevropskoj zemlji. Zato smo svesni i on i ja da će sam proces školovanja biti težak. Moj zadatak je da on ostane dobar čovek kao i sada što je dobar momak. Imamo takav odnos da uvek može da se osloni na mene, što god da mu je potrebno. Uostalom, dok boravi u školi on je u društvu svojih vršnjaka, sluša srpski jezik i zna po neku reč. Ne odustajem od ideje da će nekad završiti školu, svakako ću mu pružiti sve što mogu kako bi mogao da uči i napreduje u životu, ipak svesni smo da to neće biti nimalo lako – kaže Nadir.

Razlika između iranske prestonice i Vranja je velika. Za ovih nekoliko meseci u Vranju Nadir je dobro upoznao grad.

Nije baš da znam gde se sve nalazi, ali znam da stignem do centra i kupim šta mi je potrebno. Vranje je lep grad. Neobično je to što nema neku veću reku mada sam čuo da jako blizu protiče. Nisam obilazio okolinu, ali ono što primećujem je čista priroda, bar tako deluje kada se pogleda odavde iz kampa prema ovim brdima oko grada. Moj sin je bio na jednom izletu sa decom odavde i proveo se veoma lepo. Ipak, najupečatljiviji su sami ljudi koji su predusretljivi, komunikativni i puni topline. Nisam imao negativnih iskustava i nadam se da neću – ističe sedokosi čovek.

Ima mnogo priča koje se mogu ispričati, a još više i uglova iz kojih će se ista posmatrati. Ova je ona jedna koja ima samo onu jednu tačku iz koje se može jedino i onako pogledati – iz pozicije ljubavi. Čiste. Očinske. Detetove. Dok miholjsko leto daje posebnu nijansu njegovoj sedoj kosi, a iskru naivne razigranosti kod mlađeg, čini nam se da stoje u mestu. Kakva je samo to optička varka u beskrajnoj jesenjoj igri svetlosti jer Harfari nastavljaju svoj put u svojoj mašti i nadanju o boljem sutra gde će i stići jednog dana. Ali, gde god bili, oni će uvek imati tako poseban, a tako normalan odnos između oca i sina. I nastaviće da ispisuju svoju priču, uvek puni poštovanja prema drugima, ponosno i detinjasto vredni i iskreni prema sebi.

Ovaj tekst urađen je u okviru projekta „Ljudi na putu“, koji sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja.