Na putu ka boljem sutra mnogo je raskrsnica, mnogo stranputica, a prečica nema. Na tom putu srećemo se sa mnogim ljudima, različitih kulturnih pozadina i pogleda na svet. Ljudi koji su krenuli na put u bolje sutra, na svakoj od stanica ostavili su deo svog života i svoje kulture i poneli sa sobom u kofer uspomena iz gradova gde su boravili.
Sonja Hajdari je na svom putu u Vranju naučila i delila svoje znanje bezrezervno. Devojka iz azijske države u kojoj su retke one koje su se školovale, pa još ređe one koje su istu završile, a tek onih koje uz sve to odlično vladaju i drugim jezicima, takve je jako, jako teško naći. Ona je iz Avganistana. Iz grada Širaz na granici sa Iranom. Ona je iz uobičajene višebrojne persijske porodice.
Sonja dolazi iz kulturnog miljea koje nikad nije bilo naklonjeno slabijem polu, a velika većina stanovništva je islamske veroispovesti, a zakoni su često rigidni. Uprkos svemu, Sonja je suprotnost svemu navedenom.
Za školovanje koje smo prošli, svih nas petoro, najzaslužniji su roditelji. I majka i otac znaju koliko je velika važnost obrazovanja. Takođe, usadili su nam i slobodu u razmišljanju, dali nam podstrek da budemo hrabri i branimo svoje stavove. Završila sam školu za babice i uradila nekoliko porođaja pre nego što smo krenuli na put pre četiri godine. Poslednje dve godine smo u Srbiji i u Vranju, pa sam to vreme iskoristila da završim kurs za gerijatirjsku sestru – kaže Sonja.
Mnoge pripadnice lepšeg pola koje dolaze sa područja srednje Azije nikada, retko ili veoma tiho, iznose svoje stavove, ali ne iz loših namera već zato što su tako naučene. Sonja je i po tome različita jer se ne libi da u svakom trenutku kaže sve što misli, a da pritom nikog ne uvredi. Ona je moderna žena savremenog evropskog poimanja sveta. Viša je od ostalih žena u kampu, šeta se slobodno i ne zazire da vas pogleda u oči. Njen pogled odaje odlučnost i istovremeno zarazni optimizam.
Roditelji su nas ohrabrivali u svemu, dali nam slobodu da iskažemo sve, da ne krijemo svoje ambicije. Majka je posebno bila istrajna u tome. Takođe, svako od nas u kampu ima svoje želje. Većini je to da samo stigne do zapadne Evrope a za posle će videti šta će raditi. Ja već sada imam plan šta bih želela da radim, a isto tako razmišljaju i moja braća i sestra. Svako od nas petoro ima svoje snove i ne odustajemo od njih ni za pedalj. Moja je želja da postanem hirurg i u tome imam svu podršku svojih roditelja i porodice – izgovara Sonja rečenice “bez zareza”!
Porodica Hajdari je prisutna najduže od svih korisnika u Prihvatnom centru u Vranju, ali dok razgovarate sa Sonjom nemate utisak da se nalazite u kolektivnom smeštaju za izbeglice.
Ovde se osećaju kao domaćini i pomažu svima ko im se obrati – rukovodiocima kampa oko prevoda za više persijskih jezika na engleski jezik ili u servisiranju hrane, a novim korisnicima kampa pomažu kako da se lakše snađu u gradu ili uklope u dnevni ritam života u kampu. Nije lako dočekivati ljude koji ubrzo i odu dalje ka svojoj budućnosti, dok ti ostaješ u Vranju?
Takve situacije nas ne rastužuju jer svako od njih ima svoje pravo na bolje sutra i ja svakom želim da u tome i uspe. Mi smo ilegalno prelazili granicu, pešačili kroz gustu šumu i nepristupačnu prirodu. Prošli smo mnogo toga, nije bilo nimalo lako. Najteži trenuci su bili u Bugarskoj gde smo u divljini proveli dva dana bez imalo hrane. Zatim su nas stavili u nekakav zatvor da bi nas pustili tek posle dve nedelje jer nisu imali nikakav razlog da nas drže tamo. Onda su nas prebacili u kamp gde smo se konačno stabilizovali. Najstariji brat boluje od dijabetesa i uspeli smo u nameri da makar on dobije adekvatnu negu, a onda smo uspeli i da ga prebacimo u jedan od kampova u Nemačkoj. Kada se nađete u takvim okolnostima i kada prođete tu vrstu golgote, onda imate samo jedno rešenje. Možete samo da nastavite dalje, jači za jedno veliko nemilo iskustvo! Nemate pravo da stanete, da odustanete, kaže Sonja i nastavlja – Mi smo došli do Srbije posle godinu i po dana u Bugarskoj i u Vranju nam je odlično.
Ona kaže da su odlučili da legalnim putem dođu do Nemačke.
Jeste sporiji sav taj proces, ali posle svega što smo prošli je i jedino moguće rešenje – priča Sonja Hajdari.
Zanimljivo je da ljudi obično pamte gradove po ljudima ili građevinama, a ova neobična devojka izdvaja kao glavni utisak po kojem će pamtiti Vranje zauvek, nešto neobično.
Nebo! Zvezde! Možda deluje neobično, ali u mom Širazu je toliko smoga i tolika je velika zagađenost vazduha da se noću nebo i ne vidi od svog tog dima. Isto tako i zvezde nije moguće videti, pa kada sam došla u Vranje to mi je glavni utisak jer noću uživam u svežem vazduhu i zvezdanom nebu. Da ne bude zabune, Širaz i dalje volim jer je to moj grad, imam prijatelje tamo i dalje, ali noću nema zvezda i žao mi je što je tako, kaže Sonja i nastavlja – Veoma je lepa priroda, posebno kotline između brda koja okružuju Vranje. Ovaj grad ima čime da se pohvali i te kako.
Sonju možete često sresti u Vranju. Upoznala je ovaj grad, posetila Kazanđol, Pržar, Borino brdo, bila je u Vranjskoj Banji, a često se prošeta i glavnom ulicom grada na jugu Srbije. Sigurna je u sebe, sa verom u bolje sutra, korakom punim svega što je naučila i prošla, na svom putu u bolje sutra korača kaldrmom naše čaršije prateći svoje snove.
Ovaj tekst urađen je u okviru projekta „Ljudi na putu“, koji sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja.
Stavovi izneti u tekstu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
