‟Bogata istorija kreirala je vranjanski melos i karakter ovdašnjih lјudi, koji znaju da se vesele, ali i pate. To je vrela južnjačka krv, kao što je vrela i voda koju piju u svojoj banji.“
Ovo nije obična priča o Vranju, a ni obična priča ispričana iz ugla jednog Vranjanca. Ovo je priča o Kurdu iz Sirije, Osmanu Mustafi i njegovoj lјubavi prema ‟vreloj južnjačkoj krvi‟.
Ljubav prema ovom gradu, počela je pre 3 godine kada je lutajući ka sreći i izgublјenim snovima, na tom putu sreo dva nebo plava oka, jedne glumice iz Vranja.
Sastali smo se na kapiji kuće Bore Stankovića, jer odakle početi ako ne od nekoga u čijim knjigama možete prepoznati svaki kamen stare kaldrme koja krasi ovaj grad.
Kada sam naučio srpski, prvo što su mi dali da čitam bile su knjige ovog velikog pisca. Interesantna činjenica je da kurdski i srpski jezik imaju preko 800 zajedničkih reči, a Bora ih u svojim knjigama čini mi se sve koristi – započinje svoju priču ovaj Sirijac.
Kuća je renovirana tokom prošle godine. Dvorište je uređeno, popravlјeni su prozori, krov. Za Osmana je interesantno koliko se ceni jedan pisac iz tako malog grada i zna sve o tome.
Gospodin Stanković je živeo sa bakom. Kao i svi mi, u potrazi za srećom i obrazovanjem, posle smrti bake prodao je kuću i otišao za Beograd. Nakon njegove smrti, opština je poklonila kuću svojim građanima kao kao muzej i prostor oplemenila stvarima iz tog perioda. I baki su odali počast, pa se danas ulica u kojoj se nalazi njihova kuća zobe Baka Zlatina ulica – fasciniran je Mustafa.
Po izlasku srećemo čoveka koji održava prostor, Osman se na njegovu priču grohotom smeje i otpozdravlјa ga.
Ovo je situacija u kojoj ništa ne razumem. Iako znam srpski jezik, još se nisam izborio sa ovim vranjanskim. Ali znam da je osmeh lek i uvek dobar odgovor. Ljudi su ovde mnogo duhoviti i cilј im je da nasmeju svakog – primećuje Osman sa osmehom.
Kuća Bore Stankovića se nalazi u sklopu Narodnog muzeja, pa je logično to naša sledeća stanica. Muzej se nalazi u zgradi salemluka Pašinog konaka sagrađenoj 1765. godine i poseduje preko 30000 muzejskih eksponata. Iz etnološke zbirke izloženi su eksponati koji oslikavaju Vranje krajem 19. i početkom 20. veka.
Svako ko želi da upozna neki narod, najbolјe će ga upoznati kroz tradiciju, kulturu i vrednosti koje čuva. Ulaznica je 100 dinara i čak i da vas nešto ne zanima, obogatiće vas a koštaće manje nego kafa‟, nastavlјa Osman svoju priču i jedna od sličnosti u ovom trenutku je što smo oboje oduševlјeni jednako, a njemu nije prvi put.
U šetnji mi obećava da me vodi na jedno predivno mesto, ne zbog njegove specifičnosti i sjaja već zbog priče koja stoji iza tog mesta. Beli most ili Most lјubavi je popularno mesto sa razglednica. Na oko urušena građevina, dodatno oskrnavlјena lošim grafitima.
Dok prilazimo , Osman ima neku ozbilјnost na licu i objašnjava mi da poštuje nesrećne lјubavi, jer zna da su iskrene.
Legenda kaže da je most podigla majka Turkinje Ajše kao spomen nesrećne lјubavi njene ćerke i srpskog pastira Stojana.
Ajša je bila ćerka Selim – bega. Otac joj je branio da se kreće i uglavnom je vreme provodila u kući. Sa prozora njene sobe, pogled se pružao samo do obale Vranjske reke. Tuda je često prolazio Stojan, čuvajući ovce. Ljubav ih je spojila i ništa više moglo da spreči dvoje mladih da se vole. Kada je njen otac saznao za to, ubio je Stojana, a Ajša je od tuge oduzela sebi život – priča Osman poput turističkog vodiča.
Danas je ta priča samo kulturno nasleđe koje se prenosi sa kolena na koleno. Ne postoji nikakvo spoemen obeležje, niko ne vodi računa, a Osman veruje da će se lјudi i opština više potruditi i dati ovom mestu vrednost kakvu zaslužuje.
Odavde, uzvodno na pedesetak metara od mosta, nalazi se Krstasta džamija. Ne , nemojte odmah stvarati predrasude. To je lokalni vranjanski naziv za Crkvu Svete Petke, jer ni lokalci ne znaju kako se crkva zove. Osmanu je teško da izgovori reč ‟krstasta‟, pa je možda jedini u Vranju danas koji ovo mesto zove crkva.
Smatra se da je crkva sagrađena još u ranom srednjom veku. Turci su je kasnije porušili i napravili džamiju. Ipak, gradnja minareta za džamiju nije išla lako. Sve što bi preko dana sagradili noću bi se samo srušilo. Zato su Turci odlučili da u zid minareta utisnu krst, i od tada se ništa više nije rušilo – na odličnom srpskom Mustafa prenosi legendu.
Danas je ovo jedna od najmanjih crkava u Srbiji, a zvanično je postala crkva kada se Vranje 19. veka oslobodilo od Turaka.
Na putu do kafane koja je naše poslednje odredište, imamo još jednu stanicu. Nažalost, još jedno od mesta koje je zapušteno od strane gradskih vlasti, zatvoreno i obraslo korovom – turski hamam.
Hamam je kurdska reč koju su Turci kasnije preuzeli. Eksterijer ovog mesta me uvek podseća na moj grad Alepo. Većina kuća i dvorišta je imalo ovaj orijentalni gradnje i zidove boje pečene cigle. Kada mi sve to nedostaje, svratim ovde, zažmurim i čujem zvuke iz dvorišta komšije Muhameda uz koje sam se budio svako jutro – emotivno završava priču mladi Sirijac.
I kao svaki dobar domaćin, ne dozvolјava mi da se rastanemo, a da ne probam neke od domaćih specijaliteta.
Osman je uz kulturu ovog naroda i njihovo gostoprimstvo prihvatio sve, pa i hranu.
Ulazimo u najstariju kafanu u ovom gradu, simboličnog naziva ‟Mehana‟.
Dočekuje nas simpatična i vedra konobarica Mica.
‟Kude si be Osman, čim naše devojče nema, ti odma’ vodiš neko drugo.“
Kada smo joj objasnili zašto sam ovde i da povod moje posete nije samo Osman nego i vranjska priča, njenom oduševlјenju nije bilo kraja.
‟S’g će Mica da javi gazdi da kuća neće da propadne zbog jedan ručak.“Kao specijalitet na gazdin račun, dobili smo samsu i propeć
Iako je samsa sama po sebi dovolјna, gazda nam je obezbedio belu čorbu, roštilј i kolače. Sve spremlјeno po domaćoj recepturi sa dosta začina, jer kako nam je Mica objasnila – „vrela krv ne nastaje sama“.
Uz dobru hranu, čašicu razgovora i dobru domaću rakiju, Osman i ja ispratismo ovaj dan. Na radiju, kao da je neko poručio ili je možda i Mica razumela da baš to još fali ovoj priči počela je pesma Staniše Stošića: ‟Volela me jedna Vranjanka, mladost mi je kod nje ostala…Nit je Sofka, nit je Koštana, već najlepša Lela, Jelena…“
Ovaj tekst urađen je u okviru projekta „Ljudi na putu“, koji sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja.
Stavovi izneti u tekstu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
