Wael Al Zajnab na svom izbegličkom putu u Srbiji stekao prijatelje za ceo život

389

Reka izbeglica koja je prolazila i  još uvek prolazi kroz našu zemlju, rodila je prijateljstva, poslovne saradnje i ljubavi. Izbeglice su ljudi na putu sa svojim pričama, emocijama, traumama i željama da odu dalje od ratnih razaranja i žive nekim normalnim životom.

Priča koja sledi, je priča o mladiću kome Vranje nije bilo samo usputna stanica, već i prilika da upozna i uporedi kulturu dva narod i stekne prijatelje za ceo život.

Wael Al Zajnab, ime kao i svako drugo za arapski svet i kulturu, ali svakako komplikovano za naše podneblje. Bukti rat u njegovoj Siriji za koju većina nas, osim da je u Aziji, nije bila sigurna gde se tačno nalazi. Znali smo samo da je u izgovoru na engleskom jeziku slična imenu naše zemlje, kao i ruskom Sibiru.

Wael je tri godine proveo u našoj Srbiji, a najveći deo vremena u Vranju, radeći kao kulturni medijator i prevodilac u izbegličkim kampovima u periodu najveće izbegličke krize. Ujedno, bio je i najmlađi humanitarni radnik u Srbiji sa 22 godine, koliko je imao kada je počeo svoj angažman.

Zbog njegovog šarma i osmeha koji probija granice sve ove podatke možemo zapamtiti i ostaviti po strani i okrenuti se samo njemu Waelu.

Posao sam dobio sasvim slučajno, zahvaljujući prijatelju koji me se setio kad je bilo najpotrebnije. Dobio sam posao i morao sam da budem svake druge sedmice u Vranju na sedam dana. Bilo je u početku određene bojazni kako će me dočekati kolege, kako da se postavim, šta da radim jer to mi je ujedno bio i prvi pravi posao u životu. U nepoznatoj zemlji, kulturi, gradu, među meni nepoznatim ljudima. Svašta mi je prolazilo kroz glavu da bi na kraju ispalo da je boravak u Vranju nešto najlepše što je moglo da mi se dogodi u svoj toj nesreći – govori nam Wael preko video linka jer se poslednjih godinu i po dana nalazi u zapadnoj Evropi.

Iako je prošlo dosta vremena od njegovog odlaska, vranjski sokaci, kafići, i pre svega njegovi prijatelji ga ne zaboravljaju.

Kada sam osetio da mogu da verujem ljudima sa kojima radim, kada su i oni mene upoznali, jednostavno sam se opustio. Osetio sam podršku Vranjanaca i njihove simpatije prema meni. Učinili su da iz mene izađe ono najbolje. Ima toliko nezaboravnih trenutaka, nasmejanih noći i mirnih popodneva, da ih jednostavno nikada neću zaboraviti. Vranje i svi ljudi odatle mi mnogo nedostaju. Zahvaljujući njima sam manje razmišljao o nekim strašnim situacijama kroz koje sam prošao kada se rat rasplamsao u Siriji i mom gradu Idlibu. Još ne mogu da se vratim u svoju zemlju da vidim ostale članove porodice, ali zato kada planiram odmor ja dolazim u Srbiju i boravim u Beogradu i Vranju. Jednostavno, Srbiju i Vranje doživaljvam kao svoj drugi dom, kao tačku na onom velikom globusu koju sam obeležio “smajlijem” – kaže Wael.

Boravak u Vranju je obeležila i jedna Jelena koja se prema njemu postavila kao starija sestra iako mu je bila nadređena na poslu.

Ona je najzaslužnija za to koliko volim Vranje jer mi se našla u svakoj prilici. Razumela je situaciju u kojoj se nalazim, meni je sada to mnogo jasnije nego tada i neizmerno joj hvala na tome. Razvili smo prijateljstvo u nešto izuzetno i veoma vredno. Naravno, tu su i ostale kolege koje su bile fantastične i sa kojima isto imam veoma dobar odnos i bez svih zajedno moj doživljaj vašeg grada ne bi imao taj sjaj. Čujem se sa svima preko socijalnih mreža, pratim šta se dešava u gradu – govori Wael kojem izgleda kroz vene struji i dašak vetra sa Pržara.

Sam posao prevodioca i svega što podrazumeva ovaj vid angažmana se menjao. Isto tako i Waelov odnos prema Vranju.

Kako je vreme odmicalo, tako sam i ja sve više bio u Vranju pa sam i onu slobodnu nedelju ponekad znao da provedem tu kod vas. Naravno, obaveze na poslu su se menjale, promenilo se i radno vreme pa sam znao da budem u Vranju i po tri vezane sedmice. Zavoleo sam Vranje kao da sam se tu rodio. U početku sam bezvoljno išao ka autobuskoj stanici u Beogradu „da uhvatim autobus za Vranje“, ali posle se sve okrenulo, pa mi se nije žurilo iz Vranja – kaže Wael kojeg su mnogi Vranjanci i Vranjanke upoznali.

U druženju sa njim nije bilo nervoze. Nije bilo nerazumevanja iako se razgovaralo samo na engleskom jeziku. Naprotiv, šala, osmeh, ali i posvećenost poslu i sve što se pod tim podrazumeva, bili su zaštitni znaci svake situacije u kojem se nađe ovaj omaleni Sirijac.

Srbi i Sirijci imaju više zajedničkih crta, ali najupečatljivija je toplina prema ljudima. Iako sam bio potpuni stranac to se ni u jednom trenutku nije osetilo. Na kraju, imamo i sličnu sudbinu jer ste i vi kao država, samo dvadesetak godina pre nas, prošli kroz svu ovu patnju i nesreću kroz koju sada prolazi moja Sirija. I mi smo, kao i vi nekada, imali odlično obrazovanje, neki kažu i četvrto po kvalitetu na svetu pre prokletog rata. Sva mlađa deca obavezno znaju engleski jezik makar za osnovnu komunikaciju. Zato nam je i mnogo lakše da se snađemo u zapadnoj Evropi. Iako sam sada tu i polako gradim svoj život ispočetka, Srbija i Vranje su mi mnogo više prijali upravo zbog one crte koja se ne iskazuje rečima – rekao je Wael.

Wael Al Zajnab još pamti kako zvuči truba iz gornje mahale. Zna kako odjekuju potpetice u praznoj ulici. Poznaje krivine i rupe na putevima ovog grada. Poznaje miris jutra sa Pržara i tišinu snežne noći. Imena naših zemalja na engleskom jeziku zvuče slično, ali imaju mnogo više zajedničkog od toga.

Ovaj tekst urađen je u okviru projekta „Ljudi na putu“, koji sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja.